Izvor: Politika, 18.Jun.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvojkaši i petičari u srpskoj književnosti
Dvodnevni naučni skup o književnom delu Milisava Savića
Raška, Novi Pazar - U Raški, gde je rođen (selo Vlasovo) i Novom Pazaru, gde je završio gimnaziju, održan je dvodnevni naučni skup o književnom delu Milisava Savića (1945), koji su organizovali Centar za kulturu „Gradac” iz Raške i Narodna biblioteka „Dositej Obradović” iz Novog Pazara. Otvarajući skup u Raški, Dragiša Ilić, predsednik SO Raška, govorio je o svom zemljaku i prijatelju – Durutu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako svi u Raški zovu Milisava Savića.
Miroslav Josić Višnjić, svom kolegi i prijatelju, obratio se „pismom”, u kojem, između ostalog, kaže da je njihova proza, pod istim nebesima, u bibliotekama, u „dolinama plača”, pisana srpskim pismenima, svetom ćirilicom. U svoj „Azbučnik prideva u srpskoj prozi 20. veka”, uneo je 165 primera, tako da je Savić stao „rame uz rame” sa Crnjanskim, Andrićem, Mihailovićem i Stevanovićem. Milisav Savić, ističe Marko Nedić, danas je nesumnjivo jedan od najaktivnijih i poetički najotvorenijih predstavnika starije srednje generacije savremenih srpskih proznih pisaca. Za njega se u ovom trenutku, s najviše razloga, može reći da je savremen pisac i u tematsko-sadržajnom i u izboru i korišćenju književnog postupka.
U novoj prozi Milisava Savića, naglašava Tiodor Rosić, sve je podložno mistigfikacijama, od tema o kojima se kazuje do načina na koji se to čini. Savić, i u ovoj fazi stvaranja, nije napustio neke svoje rane teme, omiljene književne junake, probleme vlasti, moći, slobode, samo je njihova artikulacija, dabome, drugačija. Ona zavisi od postupka mistifikacije. Savićeva knjiga „Rimski dnevnik, priče i jedan roman“, napominje Miroljub Joković, pravi je katalog postmodernih književnih stremljenja. Uvođenje čitaoca u piščevu radnu sobu; pokazivanje kako nastaje književno delo; eksploatisanje autobiografskog kao izvora estetskog i semantičkog; prerada i reciklaža književne tradicije; pretvaranje stvarnih autora u književne junake; književnost kao osobena vrsta igre i zavođenja - eto samo nekoliko poetičkih konstanti iz ovog kataloga koji su omogućili stvaranje zaista osobene knjige.
Milisav Savić, objašnjava Valentina Pitulić, gradi fabulu na nespojivosti tradicionalnih simbola: vila, veštica, leptira, vukova, belih konja, zmija nemuštog jezika, tajnog vilajeta, raskovnika... i simbola nastalih posle Drugog svetskog rata: ratne uniforme, fabrički dimnjaci, partijski sastanci, petokrake, udbaši, prljavi kafanski nužnici... Preplitanjem prozaičnog i mitološkog, stvarnog i fiktivnog, pisac stvara model novog žanrovskog pripovedanja. Savić, kaže Snežana Adamović, pripada onim piscima koji su znali, ili znaju, da stvaralački pomire nacionalnu stvaralačku perspektivu sa onim što se dešava na širim književnim meridijanima, odnosno piscima koji znaju stvaralačka iskustva sa strane da prilagode senzibilitetu i tradiciji kojoj pripadaju.
Ileana Čutura je govorila o lingvističkim temama u romanu „Čvarčić”, a Milanka Babić o elementima erotskog u Savićevim romanima. Ti elementi se na vrednosnoj skali, nepopularnoj i nepouzdanoj u umetnosti, raspoređuju od niskonagonskih do erotski izrazito rafiniranih. Analizirajući fantastično u proznom ciklusu „Zveri”, u knjizi pripovedaka „Ujak naše varoši”, Saša Hadži Tančić veli da fantastično funkcioniše, pre svega, po ravnima delovanja nepoznatih faktora. Sanja Kuljanin je govorila o Savićevom jeziku koji je konkretan, s elementima žargona, ponekad i sa psovkama i „brutalnim” govorom. Često se ističe i lakoća kao jedan od kvaliteta Savićeve proze.
Miloš Kovačević je ukazao na tipove govora u pričama Milisava Savića, Miloš Petrović je govorio o fragmentizaciji u romanima „Hleb i strah”, „Princ i serbski spisatelj” i „Čvarčić”, Ostoja Prodanović o poetičkim zaokretima Milisava Savića, Danica Andrejević o odnosu jezika i stvarnosti u romanu „Čvarčić“, Stojan Đorđić o opusu i delovanju pisca, a Jovan Pejčić o fusnotama i glosama u delu Milisava Savića.
Na interesantan i duhovit način, Milisav Savić je pričao o dvojkašima i petičarima u srpskoj književnosti. I sam je, u početku, kaže, bio petičar, a posle dvojkaš. Njegova literatura ne može ni bez jednog, ni bez drugog. A kako ocenjuje neke druge srpske pisce?
Vuk Karadžić: ponavljač. Završio neredovne, u ustaničkim prilikama, škole. Kad god je stigao ogovarao je svog profesora Dositeja, kojeg je držao za bubalicu. Dositej: u osnovi bubalica. Nije bez razloga poneo naziv srpski Volter. Znao toliko stranih jezika koji nijedan srpski pisac, ni pre, ni posle njega, nije znao i neće znati. Janko Veselinović: površni dvojkaš, kao i većina srpskih realista. Ivo Andrić: počeo kao bundžija. Ali, posle iskustva u zatvoru, završio kao bubalica. Diplomatija, u osnovi, jeste samo za štrebere. Isidora Sekulić: bubalica, po sili prilika. Da je bila muško, bila bi hajduk.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 19.06.2011
