Izvor: Blic, 04.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duša bele boje
Duša bele boje
'Ova zemlja sigurno je prelepa bez snega', govorio je Klod Mone za Norvešku. Mone, prvi impresionista, čovek sunca, lovac na svetlost. Poput Heseovog Sidarte verovao je samo u ono što teče: vodu, reku. Bio je i ostao hipnotiziran obalama Sene. Kad je slikao sneg, mislio je na Gistava Kurbea: njegov sneg je bio prljav i - realističan.
Ipak, Mone ga je slikao, čak na -29 stepeni Celzijusovih, trpeći inje na svojoj bradi. Najzad, toliko mu se dopalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da ga je slikao kako se topi po krovovima... Džon Raskin, engleski pisac i kritičar bio je to predvideo pišući: 'Malo svežeg snega deluje čarobno, ali teško ga je slikati'.
Tri Moneova remek dela iz tzv. norveške faze trenutno su na izložbi 'Impresionisti i sneg. Francuska i Evropa' otvorenoj u Torinu. Ukupni ih je 150, a među njima su slike_arhiva Sislija, Pisaroa, Bernara, Van Goga, Gogena...
Za francuske impresioniste sneg je puka činjenica. Bez priče, bez fikcije, a ipak neodoljiv! Za razliku od Rusa, Savrasova, Zukovskog i Levitana, kod kojih je on uvek pomalo literaran, epski. Ili, Nemaca, Muhliga, Oldea, Rolfsa i Van Udea koji ga vezuju za groblja, puteljke, muzikante na povratku kući. Izuzetan je Maks Liberman koji sneg slika silom prilika, posle nezgode na ulici kada lomi nogu. Pošto mora da sedi kod kuće, dosađuje se. Kupuje pastl boje i gleda kroz prozor. Slika ono što vidi, a to je snežni pokrivač.
Švajcarci pak, kao što je Ferdinand Hodler, vidi ga kao magičnu belu prašinu koja sipi ispod uličnih svetiljki. Najzad, tu su i bele noći Edvarda Munka, Norveška u halucinacijama, na udaru Psihe. Slične prekrivaju i Gogenova platna. Neko je zapisao da je slikar imao viziju snega u Polineziji, neposredno pred smrt. A neko drugi da ga je poneo u svom koferu kada je poslednji put krenuo na daleka ostrva. M. Marjanović
