Izvor: Politika, 05.Nov.2011, 23:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duhovno putovanje bez kraja
Ovogodišnji laureat Smederevskog zlatnog ključa, Džon F. Din, istražuje neobjašnjive tokove ljudske egzistencije i ulogu i mesto religije u savremenom životu, ukazujući da religioznost i vera u Boga podrazumevaju shvatanje sveta kao nedeljive celine
Ovogodišnji dobitnik međunarodne pesničke nagrade „Zlatni ključ” Smedereva koju već 26-ti put dodeljuje festival poezije Smederevska pesnička jesen poznati je irski pesnik Džon F. Din, jedan od najznačajnijih irskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << religioznih pesnika i, kao takav, prepoznatljiv i u evropskim okvirima. Kao deo nagrade, Festival je štampao knjigu izabranih Dinovih pesama pod naslovom „Pesme”.
O Dinovom pesničkom delu pisali su mnogi književni kritičari i pisci. Gotovo da su svi bili jednoglasni u oceni nekih osnovnih odlika njegove poezije. Ima izuzetnih pohvala kojima se posebno ukazuje na njegovu nacionalnu i internacionalnu reputaciju, na njegovo mesto u afirmaciji savremene irske poezije. Pesnikinja Fiona Sampson piše danijedan pesnik kao Din danas nema tako ozbiljan pristup duhovnom, niti tako jedinstvena ostvarenja.
Možda u osećanju nemogućnosti da zvanična religija svojim kanonima pruži odgovore na neka važna pitanja, a da ne ograničava ljudski duh i radoznalost, pesnik nema drugog izbora sem da se sam poduhvati pisanja o religioznim temama. On to ne mora raditi kao sveštenik, niti u zavisnosti od toga da li ima ikakvo teološko obrazovanje, već će to raditi kao duboko verujući čovek koji oseća da između kanonske religije i dubokog osećanja Boga i potrebe za Bogom ponekad, i ne samo ponekad, ima nekakvog nesklada. Slobodni ljudski duh želi neograničen prostor za putovanje bez kraja, za poeziju koja svojim vrhuncima može da dosegne božansko u čoveku, u svetu i u svemu postojećem. Upravo u tom božanskom sve se jedini, kao što kod Dina tela ljudi i životinja predstavljaju samo delove tela i kostiju Isusa Hrista i imaju istu sudbinu.
Pored religije, česte teme Dinovog pesništva su predeli i pejzaži njegovog rodnog ostrva i same Irske, tu su talasi Atlantskog okeana, jedra i potopljeni brodovi, ptice i životinje, zatim muzika, najčešće crkvena, i prizori poneti iz detinjstva, žene koje se bave proizvodnjom jaja, gajenjem guski i drugim teškim poslovima, žene i majke. One u njegovoj poeziji najčešće žive svoje teške, oskudne i često usamljeničke živote i mirno podnose svoje sudbine, mahom u bolno lepim i siromašnim predelima ostrva Akil i Irske. Uglavnom su sve duboko religiozne, što im pomaže da lakše prožive svoje dane na zemlji, bez roptanja i u katoličkoj pokornosti. Ali, tu su i Vivaldi, Mikelanđelo i Van Gog. Kao što preko tema kojima se bavi želi da iskaže svoje osnovne ideje i suoči se sa neshvatljivim realnostima sveta, pa tako iskaže i svoju poetiku, tako u saradnji sa duhom „koji jednom pomeri haos” („Pesma o češljugari”) želi da gradi svoju umetnost reči.
Za srpskog čitaoca od posebnog interesa može biti pesma „Beograd”, posvećena našem pesniku Ivanu V. Laliću. Din je upoznao Lalića kada je, pre više decenija, boravio u Beogradu na susretu pisaca. Prvi stih: „Sivo veče lagano se spušta na Srbiju” liči na početak neke tajanstvene priče koja odmah pridobija čitaoca. Naš interes za tu pesmu može biti pojačan jer je reč o viđenju Srbije i nas od stranca koji je prvi put došao u Beograd i sa četrnaestog sprata hotela „Slavija” posmatra dešavanja na trgu i u prostoru u kojem se našao. Kao „mrlja na visokom grebenu hotela” i „zarivenih prsta u noćne oblake”, završava pesmu „Beograd” sa sledeća dva stiha: „Biti blizak Bogu/ da li bi iscrplo mogućnosti reči.” Čitajući ove stihove dolazimo do nečega što bismo mogli nazvati temeljem njegove poetike, a to su: reč i Bog. Između reči i Boga kreće se pesnik, a od reči i Boga stvara svoju poeziju.
U Dinovoj poeziji detalji igraju važnu ulogu, bolje rečeno bezbrojdetalja koji uspevaju da se sjedinjuju i grade sliku i pesmu, a da se između sebe ne sukobljavaju i ne potiru. Čitalac se u ovo može uveriti skoro u svakom trenutku. Oni, na prvi pogled, čine njegovu poeziju komplikovanom, ali čitanjem se brzo može videti da oni ne doprinose zabuni već najčešće jasnoći rečenog, snazi željene slike ili tišine koja može da govori sama za sebe. Muzika je dosta prisutna u ovoj poeziji i to najčešće muzika onih kompozitora koji su komponovali na religijske teme.
U Srbiji nemamo često priliku da se srećemo sa irskim pesnicima. Din nastoji da istražuje nepoznate i neobjašnjive tokove ljudske egzistencije i ulogu i mesto religije u savremenom životu, ukazujući da religioznost i vera u Boga podrazumevaju shvatanje sveta kao nedeljive celine koju čine ljudi, životinje, priroda i detalji koji tvore tu celinu praveći je veličanstvenom i neobjašnjivom. Čitanje njegovih pesama oplemenjuje duhovnošću i lepotom.
------------------------------------------------------------------------
BEOGRAD
Uspomeni na Ivana V. Lalića
Sivo veče lagano se spušta na Srbiju.
Imam sobu na četrnaestom spratu hotela Slavija;
dole ispod, na trgu, zglobni tramvaji
dobijaju oblik larvi
kružeći oko biste nacionalnog heroja;
gutaju struju preko kablova iznad,
gledam s visine: sevaju plavom svetlošću.
Sedim razgolićen na prozorskom pragu
njišući nogama povrh sveta;
mogao bih biti Bog, ali nisam; niko to ne primećuje.
Azija je iza mene, jagodice na licima, jezici;
šleperi dugi kao ulice, glomazni,
pažljivo se kreću prema Dunavu;
ovde mora da je bilo masovnih migracija, zanosi Vizantije
leže spaljeni kraj veličanstvenih zidova; istorija
zaludniči u krvi, u utišanim zvucima reči.
Čuo sam čitanje mojih pesama u parku;
moje ime bilo je u programu, sa stotinama drugih;
nisam mogao da ga pročitam, ni da moje pesme razumem.
Ja sam kao mrlja na visokom grebenu hotela,
zarivenih nožnih prsta u noćne oblake,
mrlja koja razaznaje samo oštar pisak
pištaljke saobraćajca sa ulice
koji se diže prema meni iz sveta.
Biti blizak Bogu
da li bi iscrplo mogućnosti reči.
-----------------------------------------
KASNO OKTOBARSKO VEČE
Sedeli smo i gledali tamu iz blizine –
kao stari veliki ratni brod pod jedrima kada se
približava; a naša svest je zamišljala
drage i mrtve kako dolaze, bledi,
u grupi iz koje se mrmor čuje, na dugom putu
prema nama. Drozd i crni kos razbacuju se
ukrasnim pesmama nasuprot žalosti,
kao da je ovo prvo umiranje sveta.
Ti i ja postali smo bliski u plamenu požara,
zahvaljujući razdaljini između
ljubavi i prijateljstva, a nisko brdo
spojeno je sa mrakom i savršenim zvezdama
koje se njišu iznad ramena. Kada sam se okrenuo
prema snu, da te zadržim, mogao sam da molim
naše mrtve pod crnim jedrima,
pod ogromnom plimom koja nas napušta.
Preveo sa engleskog D. Dragojlović
------------------------------------------
„Legionar” časti
Din je rođen na irskom ostrvu Akil, 1943. godine. Osnovao je Nacionalno pesničko društvo Irske, Pesničku reviju Irske, ipoznatu izdavačku kuću Dedalus Press. Pored pesničkih knjiga, Din je objavio i nekoliko romana, više zbirki kratkih priča i nekoliko esejističkih knjiga. Posebno se ističu njegovi eseji o religioznoj poeziji. Džon F. Din dobitnik je više irskih i stranih priznanja za svoj književni rad, a nosilac je i francuske Legije časti za doprinos umetnosti i književnosti.
Dragan Dragojlović
objavljeno: 06.11.2011.
