Izvor: Politika, 17.Dec.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duhovi osamdesetih
Srpski pisci osamdesetih godina istoriju predstavljaju kao nasleđe koje se stalno vraća i koje pripovedači opsesivno ponovo posećuju. Želja da se pripoveda o prošlosti je zajednički zahtev duhova koji opsedaju sadašnjost i likova koji pokušavaju da otkriju tajne prošlosti
Mnoga dela moderne istorijske proze u Srbiji tokom osamdesetih godina, u većoj ili manjoj meri, poseduju elemente fantastike. Zbirka priča Radoslava Bratića Slika bez oca sadrži intenzivnu evokaciju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << života u malom selu neposredno posle Drugog svetskog rata. Selo je omeđeno sa svih strana grobovima svojih mrtvih, a izvan toga je spoljašnji svet koji donosi istorijske i prirodne katastrofe. Različite armije dolazile su i odlazile, okupacije i ratovi uzimali su svoj danak i selo je sačuvalo svoja sećanja u pričama o nacionalnim i lokalnim junacima iz prošlosti. Posle 1945. seoski žitelji evociraju slike legendarnog Staljina koji ih je spasao u ratu, a potom se pretvorio u demonsku figuru koja preti njihovom postojanju kao što su to činile i druge neobjašnjive sile. Seljaci dele svoj prostor sa duhovima i vampirima koji ih opsedaju u sećanjima na ratove i pokolje.
U romanu Svetlane Velmar Janković Lagum junakinja priča kako joj se život potpuno preokrenuo sa dolaskom partizana u Beograd 1944, kada je njen muž ubijen i kada im je stan oduzet i dat njihovoj nekadašnjoj služavci. Junakinja preživljava sa sećanjima na svoj život čak i sa one strane groba i na kraju posmatra vlastitu sahranu i tom prilikom ispravlja uspomene jednog od onih koji su se okupili na ispraćaju.
Na kraju romana Slobodana Selenića Prijatelji, jedan od likova, Istref Veri, ide Beogradom da traži kuću koju su on i Vladan Hadžislavković delili krajem rata. Kada stigne do adrese gde se nalazila, otkriva da je kuća nestala. Nema ničeg između zgrada koje su se nekad nalazile sa jedne i druge strane, čak ni prazan prostor koji bi pokazao gde je kuća mogla biti. Grad i sve ostalo je još uvek tu u sadašnjosti, ali kuća je tajanstveno iščezla, sa njom je nestalo i poslednjeg svedoka, poslednjih tragova ratnog iskustva, a time su iščezli i Vladan i sve ono što su označavale njegova porodica i klasa.
U romanu Pismo glava Selenić se okreće temi revolucije i logora na Golom otoku. Pripovedači u knjizi su različiti likovi iz iste beogradske građanske porodice zatečene u ratu, okupaciji i revoluciji. Na kraju rata neki članovi porodice podržavaju Staljina dok drugi ostaju na Titovoj strani. Oni izdaju jedno drugo često sa namerom da spasu trećeg člana porodice. Jedan od njih, sin Maksimilijan, umire tokom istrage. On je dijabetičar i uskraćen mu je lek koji mu je neophodan za preživljavanje. Maksimilijan se vraća kao duh u romanu i pripoveda svoja sećanja na te godine.
Ovi duhovi nisu proširenje unutrašnjih psiholoških stanja kakvo je uobičajeno u grotesknoj književnosti devetnaestog veka. To su politički duhovi koji se vraćaju da bi svedočili o ubistvima, neljudskom tretmanu, nasilju nad telom i imovinom. Sećanja u koja se oni na uznemirujući način upliću nisu lične uspomene već javna stvar. Kao u Šekspirovim dramama – duhovi u Hamletu, Magbetu i Juliju Cezaru predstavljaju prekoračenje ljudskog i božanskog zakona. Hamletov otac vraća se iz mrtvih da svedoči o vlastitom ubistvu, ukradenom kraljevstvu i ukradenoj ženi. Pojava duhova, groteska, svet sna i fantastika u istorijskoj prozi osamdesetih godina nisu samo posledica destruktivne sile istorije već i dokaz o trajnoj vezi prošlosti i sadašnjosti.
U srpskoj književnosti osamdesetih, duhovi su znak istorijski sublimnog. Ta sublimna zona leži na granici istorije. U vreme kada su ova dela bila objavljena, opšte mišljenje je bilo da se ona suprotstavljaju dominantnom ideološkom gledanju na prošlost i nude jednu alternativnu istorijsku pripovest. U izvesnom smislu, ova proza se zaista suprotstavlja marksističkoj istoriografiji svojom neteleološkom slikom istorijskih procesa. Međutim, umesto da promoviše revitalizovan smisao nacionalne pripovesti u jednom alternativnom narativnom okviru, ona ima za cilj da zakomplikuje odnos između fikcije i istorije. Ona se bavi problemom saznanja prošlosti. Pripovedači ovih dela pokušavaju da stvore narativni poredak od sećanja i drugih protivrečnih izvora i istraže prostor između sfera znanja i neznanja. Posedujući tragove onog što je nekada bilo, podstaknuti su na arheološko istraživanje naslaga istorije ne da bi rekonstruisali zbivanja nego da bi razumeli njihovo značenje za savremeni svet.
Srpski pisci osamdesetih godina ne predstavljaju istoriju kao puku rekreaciju prošlih događaja u svojim pričama. Istorija je predstavljena kao nasleđe koje se stalno vraća i koje pripovedači opsesivno ponovo posećuju. Želja da se pripoveda o prošlosti je zajednički zahtev duhova koji opsedaju sadašnjost i likova koji pokušavaju da otkriju tajne prošlosti. Istorijska proza ne reflektuje krizu osamdesetih godina neposredno svojom vezom sa antikomunističkom ili nacionalističkom propagandom nego to čini na posredan način, artikulacijom društvene uznemirenosti koja prati pad zvaničnih mitova, kraj jedne istorijske pripovesti i traganje za drugom. Ta proza ne sugeriše alternativne istine već dovodi u sumnju mogućnost sećanja da stvori koherentnu pripovest o prošlosti. Opsesivno vraćanje u prošlost proizvodi čudne i sablasne odzive koji znače povratak potisnutih istorija i promene kulturnih i društvenih struktura. Sećanja na nasilje dvadesetog veka koje ne podleže racionalnom razumevanju prevazilaze granice istorijskog saznanja. Svako značenje koje bi prošlost mogla imati, poput Vladanove kuće na Kosančićevom vencu, naprosto iščezava.
Sa međunarodnog skupa Srpska književnost u evropskom kontekstu održanog u Bordou
Dejvid Noris
objavljeno: 18.12.2010.
