Izvor: Blic, 08.Maj.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duh šezdeset osme je vapaj koji još traje
Izdavačka kuća „Službeni glasnik" upravo je objavila novo izdanje knjige „Ispljuvak pun krvi" slavnog reditelja i pisca Živojina - Žike Pavlovića. Reč je o knjizi Pavlovićevih dnevničkih beleški nastalih tokom studentskih demonstracija u Beogradu 1968. godine, a ono što ovu knjigu izdvaja jeste činjenica da je 1982. godine bila zabranjena i svi njeni primerci spaljeni. Šta je toliko razljutilo vrh Komunističke partije Jugoslavije? I zbog čega objavljivanje ove knjige >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << privlači pažnju i danas?
Da je reč o jednoj neobičnoj knjizi bilo je jasno i na nedavnoj promociji u Centru za kulturnu dekontaminaciju, kojoj su prisustvovali Borka Pavićević, Ljubiša Ristić, Milan Vlajčić, Vidak Perić i Gojko Tešić. Neki od njih danas su ljuti ideološki protivnici, a pre četrdeset godina bili deo istog studentskog pokreta. Živojin Pavlović je knjigom „Ispljuvak pun krvi" ponudio sasvim lično viđenje tih događaja, ali detaljni opisi brutalne policijske odmazde nad demonstrantima, kao i oštra kritika krute politike vladajuće partije, koštali su ga sudske zabrane i uništavanja kompletnog tiraža knjige. Tako je i predstavljanje knjige u CZKD-u uglavnom proteklo u atmosferi prisećanja bivših saboraca na vreme u kojem su poverovali da je promena sistema moguća.
- Demonstracije 1968. godine bile su izraz duha rokerske revolucije - kaže jedan od svedoka tih događaja Milan Vlajčić, i nastavlja: - Jedna od važnijih zasluga ove knjige je i to da je u njoj možda prvi put tako glasno progovoreno o Golom otoku, kroz pisma Nikole Čučkovića.
Svi učesnici promocije Pavlovićeve knjige složili su se da je najveća vrednost „Ispljuvka punog krvi", ali i događaja iz 1968. godine, u tome što je time izrečen jasan zahtev za slobodu govora. Ipak, reditelj Ljubiša Ristić rekao je da se danas mnogo toga oko demonstracija '68. mistifikuje i da se pravi identitet pokreta prikriva.
- Borka i ja možemo imati različito viđenje istih događaja, ali ono što niko ne može osporiti jeste da su studentske demonstracije '68. bile levičarska pobuna studenata Jugoslavije; mi smo bili komunisti! - kategoričan je Ristić - a Žika Pavlović je napisao knjigu o tome ko je on bio u tom trenutku. To je jedno umetničko delo jednog velikog filmskog reditelja, u kojem umetnik ispoveda sebe pred velikim istorijskim događajem; zato je sve u toj knjizi tačno, uključujući i ono što nije tačno - obrazložio je Ristić.
Iako su šezdesetosmaši nastupali sa komunističkih stanovišta, vlast je svaki pokušaj osvetljavanja tih događaja nemilosrdno gušila, pa je tako „Ispljuvak pun krvi" spaljen čak četiri godine nakon Titove smrti. Gojko Tešić, urednik biblioteke „Otpori i zabrane" „Službenog glasnika", u kojoj je novo izdanje „Ispljuvka" objavljeno, kaže da je namera izdavača da napravi istorijsku rekapitulaciju svih zabrana u srpskoj kulturi. „Osim toga, duh '68. još uvek nije završen, a ta pobuna na ovaj ili onaj način i danas traje", rekao je Tešić, dok u predgovoru knjige slično mišljenje iznosi i Čedomir Čupić.
- Duh 1968. ostaje kao opomena da takva energija ne bi smela više nikada uzalud da iscuri. Činjenica je da taj duh i vapaj nije bio uzaludan. Taj duh pronosio je časno, nepokolebljivo, stalno ga pokazujući i dokazujući, u svakoj prilici i neprilici, do poslednjeg časa života - Živojin Pavlović.
Ljušin slučaj
Blago komešanje u publici u CZKD-u nastalo je kada je Gojko Tešić kao primer današnjih zabrana naveo nevolje koje s finansiranjem ima KPGT Ljubiše Ristića, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih pozorišnih reditelja, ali i nekadašnjeg visokog funkcionera zloglasnog JUL-a. „Slučaj Ljuše Ristića i KPGT-a je veoma zanimljiv i meni je neobično što se o tome ćuti", kaže Tešić za „Blic". „To je danas verovatno jedino pozorište koje je jugoslovensko po svom nazivu (Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar), a koje je stvorio inelektualac koji pripada modernoj istoriji evropskog, a ne samo srpskog pozorišta, i koje zbog toga što je Ristić pripadao jednom znamo kakvom vremenu i što je bio zagovornik jednog drugačijeg političkog mišljenja, sada zbog toga plaća ceh, a to pozorište ne može da deluje. Knjige poput 'Ispljuvka punog krvi’ su zato nesporno potrebne da bismo se podsetili na duh zabrana. Međutim, i danas postoji jedan zanimljiv fenomen: ljudi pričaju svoje priče koje im se dopadaju, zaboravljajući da postoje pisani tragovi, a kako je rekao Bulgakov, knjige ne gore. Te frizirane biografije otvaraju priču o autocenzuri, koja je novi tip zabrane."
.jpg)
