Izvor: Politika, 16.Jul.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duh Njujorka u Roterdamu
Ovogodišnju nagradu međunarodnog žirija kritičara North Sea Jazz Festivala za „talente koji zaslužuju veću pažnju” dobio je trubač Kristijan Skot. Specijalno priznanje „Pol Aket” uručeno je Kvinsiju Džonsu. Ovogodišnji Artist In Residence bio je Ornet Kolmen.
„Dobrodošli u Hol velikana”, odjekivalo je iz kataloga ovogodišnjeg North Sea Jazz Festivala. Obeležavajući 35. rođendan i petu godišnjicu otkad je manifestacija preseljena iz Haga u Roterdam, u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kompleksu Ahoy okupile su se najveće zvezde današnjeg džeza i srodne muzike.
„Holandija JE svetski šampion”, odjekivalo je ulicama Roterdama, okićenim narandžastim zastavama, balonima, transparentima. Treći pohod na titulu svetskog prvaka u fudbalu bio je glavna tema u svakom razgovoru, snažno se reflektujući i na samit džezera.
U petak po podne, mediji su objavili bojazan da će poseta festivalu biti slabija, te da je organizator odlučio da u poslednji trenutak snizi cene karata. Potom se munjevito pronela „pouzdana informacija” da će na koncertu Stivija Vondera, baš u vreme finala Svetskog kupa, gostovati Prins. Ništa od toga nije bilo tačno. Organizatori su pametno odlučili da deo programa u nedelju pomere malo unapred i malo unazad, kao i da na video bimovima omoguće praćenje fudbala. Takva odluka doprinela je, čini mi se, još boljoj poseti, a atmosfera trećeg dana manifestacije bila je neopisivo uzbudljiva.
Ovogodišnji Artist In Residence bio je Ornet Kolmen. Nastupio je tri puta, a njegovom kvartetu pridružili su se Džošua Redman, Čarli Hejden, Džejms Blad Almer, Bašir Atar i The Masters Musicians of Jajouka (Maroko). Izbor rodonačelnika džez avangarde je donekle bio iznenađujući, ako se ima u vidu da je i prošle godine rezidencijalni status imao jedan avangardista – Džon Zorn. S druge strane, posle ovakvih poteza potpuno je jasno da ovaj organizacioni tim ne želi da ima ništa sa prethodnim, koji je tokom 90-ih redovno trpeo pridike džez puritanaca da je, posle smrti osnivača Pola Aketa, „prodao” festival. I danas je u programu izvestan broj onih koji zalutaju na jedan džez događaj, ali niz drugih programskih poteza određuje im ono mesto koje treba da imaju. Čast da zatvori festival dobio je ipak Stivi Vonder, ali je taj potez bio dvostruko genijalan. Prvo, on je nesumnjivo najuticajniji pop-autor u današnjem džezu: spisak džez umetnika koji su obrađivali njegove pesme je ogroman. Drugo, Vonder je potpuno ispoštovao okolnosti u kojima se našao, uvrstivši u svoj program dva džez standarda – „Take Five” (Dejv Brubek) i „Giant Steps” (Džon Koltrejn).
Centralna tema ovogodišnjeg festivala nosila je naziv „Globalni Bruklin, Njujork”, predstavljajući, kako ime sugeriše, ostvarenja mladih umetnika iz raznih krajeva sveta koji su odlučili da karijeru razvijaju u prestonici džeza. Na čelu ovog društva je kanadski kompozitor i aranžer Darsi Džejms Argju, dvostruki laureat u ovogodišnjem glasanju Asocijacije džez novinara, najzanimljivije ime na polju orkestarskog džeza koje se pojavilo još od Marije Šnajder (kod koje je, između ostalih, i učio). Raskošno raspisanu orkestraciju u kojoj se mešala klasika, avangarda, minimalizam, fanki i rokenrol, izveo je Kelnski savremeni džez orkestar. Za prvi susret – kada bude sledeći put došao u Evropu, sigurno će biti u mogućnosti da povede sopstveni sastav Secret Society. Uz njega je odmah alt saksofonista Stiv Leman, čiji je album „Travail, Transformation & Flow” bio među najboljim u 2009. godini, po mišljenju kritike. Formacija okteta sa pet duvača (dva saksofona, trombon, truba, tuba), vibrafonom i ritam sekcijom pruža mu priliku da osmisli muziku koja će posedovati harmonski karakter modernih big bendova i ostavljati dovoljno prostora svim muzičarima za individualne impresije. Njih dvojica, kao i Timukan Sahin (gitara, Turska), Ben van Gelder (alt saksofon, Holandija), Džon Eskret (klavir, Velika Britanija), te Amerikanci Džonaton Hafner (alt saksofon), Tod Sikafus (kontrabas) i sastav Rudder, nudili su zanimljive odgovore na pitanja kakva je pozicija savremenog džeza, u kakvom je odnosu prema popularnoj ili klasičnoj muzici, i na koji način evropski umetnici doprinose pohodu novim džez putevima.
Vrhunski doživljaji ove godine: organski spoj flamenka i džeza u režiji španskog gitariste Pepea Habikuele i kontrabasiste Dejva Holanda; zanimljivi ukusi klasike u tentetu saksofoniste Krisa Potera, sa gudačima i drvenim duvačima; još jedan trijumf virtuozne japanske pijanistkinje Hiromi, ovog puta u društvu trija basiste Stenlija Klarka; energetska bomba saksofoniste Džošue Redmana, sa duplom ritam sekcijom; snimljene trake bluz pionira u tretmanu pijanističkog trija Džejsona Morana; opšta žurka u fanki ritmu u režiji Šeron Džons i The Dap Kings; malijski soul šarmantne Rokije Traore; ludilo japanskog Shibusa Shirasu Orchestra, sa četiri buto igrača, dve plesačice i ilustratorom na sceni; nežni i nezaboravni „I Want You” Elvisa Kostela...
Evropske boje: ozvučavanje tuge trubača Tomaša Štanka (Poljska); električni ples sastava Jagga Jazzist (Norveška) i akustični odgovor Nik Bartsch’s Ronin (Švajcarska); susret indijskih ritmova sa skandinavskom melanholijom pod rukovodstvom saksofoniste Andija Šeparda (Velika Britanija); nadahnuti pijanistički trio Phronesis (Velika Britanija, Danska); novi uzbudljiv susret sa muzikom mladog bubnjara Srđana Ivanovića i njegovog Blazin’ Quarteta, uz specijalnog gosta skrečera Zlatka Bačkaraja (BiH).
Ako bih morao da izaberem jedan događaj koji me je posebno impresionirao, bila je to predstava mladog pijaniste Vidžeja Ajera i njegovog trija. Za samo godinu dana, oni su od „obećavajućih momaka” izrasli u sastav koji tačno zna šta hoće i kojim sredstvima da traži svoje mesto u globalnoj džez porodici. Intelektualno, bezobrazno i emotivno – tri su različite asocijacije na ono što smo čuli. Najveće razočaranje priredila mi je Nora Džons – bledo, bezvoljno pevanje, ispodprosečan bend i dosadan scenski nastup nimalo ne dolikuju devojci od koje smo toliko očekivali pre samo pet godina.
Kao i uvek, mnogo je više onih koje nisam stigao da vidim... Među njima i: Dajen Rivs, Kaetana Veloza, Kurta Elinga, Peta Metinija, Markusa Milera, Gil Skot Herona, Li Konica, Fil Vudsa, Herbi Henkoka, Di Di Bridžvoter, Čik Koriju, Majka Sterna i Rendija Brekera, Al Grina, Mejsi Grej, Žilberto Žil, Sonija Rolinsa, Dajanu Krol, Džoa Sempla i Rendi Kroford, Mekoj Tajnera i Džo Lovana, Kejti Melu, Badi Gaja, Džoš Ston, Džulsa Holanda, Riki Li Džonsa, Ron Kartera... Biće ih na drugim festivalima, ili sledeće godine.
Ovogodišnju nagradu međunarodnog žirija kritičara za „talente koji zaslužuju veću pažnju” (koja nosi ime Pola Aketa) dobio je trubač Kristijan Skot – lepo je podsetiti se da smo mladog umetnika videli u Beogradu još pre dve godine. A „Specijalno priznanje Pol Aket” uručeno je Kvinsiju Džonsu. Ceremonija dodele podrazumevala je – osim dugog Kvinsijevog obraćanja publici, koje je imalo ton pravog džez manifesta, i javni radijski intervju koji je dao kontrabasisti Kristijanu Mekbrajdu. U smiraj dana, legendarni trubač, kompozitor i producent pojavio se na nastupu Stivija Vondera i ponovo poklonio publici.
Vojislav Pantić
objavljeno: 17.07.2010.
