Izvor: Blic, 28.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duga plovidba
Duga plovidba
Čisti, očajničkim tržišnim prilagođavanjem neopterećeni albumi veoma su retki na domaćoj sceni. Još su ređi relevantni instrumentalni albumi, čija upotrebna vrednost prevazilazi nivo radijskog instrumentala kao zvučne pozadine za razgovor u studiju. Zato svako takvo ostvarenje u startu zaslužuje u najmanju ruku blagonaklon odnos, koji se, kad se sretnete sa kolekcijom ozbiljnih, dovršenih i funkcionalnih pesama kao što je 'Dnevnik duge plovidbe' (PGP >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << RTS) Vladana Vučkovića Paje, pretvara u afirmativan kritički sud. 'Dnevnik duge plovidbe” jednog od najuglednijih domaćih studijskih gitarista (iza koga su takođe i dva solo albuma: 'Put ka Suncu', MTS, 2000. i 'Na Istoku Zapada', PGP RTS, 2003), uspešna je serija reminiscencija na njegova putovanja od Pariza, preko Njujorka, San Franciska, Vankuvera i Stokholma, do Beograda i Bora.
Uspešnom je, pored jasnog, ali nenametljivog plasiranja vanserijske veštine, čini pre svega to što je akcenat mnogo više stavljen na odgovarajuća raspoloženja nego na banalnu eksploataciju opšteprepoznatljivih 'etno' motiva.
U tom smislu, zbog čega smatram da zaslužuje sve pohvale, ovo nipošto nije 'etno” album u naviknutom smislu, nego nešto mnogo više od toga: kompetentna intimna posveta univerzalnosti muzike i duhu putovanja. Vokalize Kristine Savić – koja je i sama nedavno objavila zanimljiv pop album 'Ostrvo snova' – neobično su dobro uklopljene u instrumentalno tkivo albuma, gde se, uzgred, ne remeteći ujednačenost materijala, posebno izdvaja kompozicija posvećena Boru 'Copper City'.
Zamka za kulturu
Amerika terorizam uglavnom pripisuje određenim državama koje naziva 'osovinama zla'. Londonski slučaj, međutim, pokazuje nešto sasvim drugo. Ta bivša imperija ostala je verna liberalnom tretmanu ljudskih sloboda, pa i onih useljeničkih, a činjenica da su napad izvršili muslimani rođeni u Engleskoj, direktno protivureči američkoj viziji terorizma koji iza sebe mora da ima logističku podršku neke države. Ako se tome doda da svet raspolaže takvim tehnologijama koje razorna sredstva mogu nabaviti gotovo na pijaci i sklopiti ih u okvirima domaće radinosti, države koje su se u ovom smislu do sada kompromitovale mogu malo da odahnu.
Londonski masakr tako postaje isključiva stvar engleske države. Pitanje je šta će ona preduzeti. Najgore je što može da se obruši na liberalni koncept individualnih prava i građanskih sloboda ljudi koji tamo dolaze sa svih strana sveta. Time bi samo pod bombama terorista, pala još jedna sjajna tekovina evropske civilizacije; jedna od poslednjih. Koliko će napad na londonski metro uticati na promenu ideja i svesti Evropljana, koliko će razoriti njihovu kulturu, pitanje je koje nam se čini ozbiljnijim od svih.
Ako Evropa dozvoli sebi - ovo naročito u svetlu ishitreno ubijenog Brazilca koji je surovo likvidiran premda je prethodno bio savladan - da svojim odgovorom i sama bude kulturno osakaćena, dobićemo uskoro Balkan kao čitav kontinent koji će se i dalje nazivati 'Stara dama'.
Stalno treba imati na umu da antiterorističke mere, ma koliko bile motivisane, lako mogu postati autoterorizam protiv civilizacije i duha koji je propuštao u sebe mnoge, pa i islamsku kulturu koja je dolazila i sa ponekim bombašem.
Ako se neki ubijaju opasani dinamitom i verujući u izuzetnost svoje kulture, ne treba i mi to da činimo uvereni u slabosti naše. Naprotiv.
