Izvor: Blic, 02.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dubrovački madrigal
Dubrovački madrigal
Još uvek svi pitaju, čuvši da se spremam krenuti ili da već jesam u jednom od dva najlepša jadranska grada, idem li na Igre. U svesti ljudi koji ovde nisu bili dvadesetak godina, ili uopšte nisu bili, Dubrovačke ljetnje igre dovršavaju smisao odlaska u Grad. U Veneciju, na primer, možete ići uvek ne samo kada je Bijenale, a za Dubrovnik vam je, ispada, potreban kulturni sadržaj.
Kao i svi drugi jadranski festivali, i dubrovački očigledno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pati od tog ostatka ideje da se visoki turizam i visoka kultura skladno susreću. U socijalizmu titovskog tipa, društvene elite opravdavale su svoje postojanje ovakvim festivalima. U jugoslovenskom socijalizmu, naime, kultura je bila veoma važna stvar, što je očigledno iz one neverovatne količine 'intelektualaca' i 'kulturnih radnika' koje je proizveo, a koji, i sada, presvučeni u 'nacionalne radnike' uzimaju svoj javni prostor više nego što je to bilo gde drugde normalno. Tako je, sa malim izuzecima, u svim bivšim jugoslovenskim zemljama.
I kada se dubrovački posetioci Igara žale na odsustvo mira za koncerte i predstave, prema poznatom budvanskom sindromu, sve što im se može reći jeste kako nema ničeg logičnijeg od toga da velika većina posetilaca Grada u njega dolazi zbog zidina i starina, a ne onoga što se unutar njih odvija. Savremeni turizam više liči na veliki foto-sešn: fotografisanje za duge zimske večeri u kojima će se posetioci sećati Dubrovnika koji nisu ni videli drugačije nego preko ekrana digitalne kamere. Mastodontski festival, pravljen za neko drugo vreme i neku drugu državu, samo im je na smetnji.
No, veličina i veština Dubrovnika jeste što on uvek ima skriveni adut. Kada se završe Igre, počinje mali i još sasvim beznačajni filmski festival, a odmah zatim Karantena, okupljalište teatarskih alternativaca, pa zatim i festival kamerne muzike Julijana Rahlina i Miše Majskog, dvojice velikih muzičara koje Beograd, srećom, poznaje, a koji ovde, u smiraju leta, produžavaju kulturno-turističku sezonu ili joj, svojom nepretencioznom briljancijom, daju pravi smisao.
Nedođija za odrasle
'Čarli i fabrika čokolade' reditelja Tima Bartona
Petar Pan i Nedođija, fantazija o odrastanju i večnom detinjstvu, neprekidno opsedaju filmske stvaraoce, i evo, posle zimušnjeg izvanrednog filma 'U traganju za Nedođijom' reditelja Marka Forstera, pred nama je nova varijacija na istu temu 'Čarli i fabrika čokolade' (god. proizvodnje: 2005, trajanje: 115 min.). U prethodnom, Džoni Dep igra pisca Džejmsa Berija koji stvara bajku o Petru Panu i Nedođiji, a mali, neverovatni glumac Fredi Hajmor igra dečaka koji služi kao model za stvaranje lika večitog dečaka. U potonjem, Hajmor igra Čarlija kojem se ostvaruje želja da zaviri u Nedođiju (fabrika čokolade), koju autokratski vodi Vili Vonka, u tumačenju Džonija Depa. Reditelj 'Čarlija' Tim Barton smešta ovu bajku u viktorijansko doba dajući bajci mračne tonove, otprilike onako kao što je učinio u svojoj verziji 'Betmena'. Rould Dal je istoimeni roman napisao pre četiri decenije, a po njegovom scenariju 1971. snimljen je film sa poznatim komičarem Džinom Vajlderom u ulozi obesnog vlasnika čokoladnog carstva. Film je tada u naslovu ime Čarli zamenio sa Vili Vonka, s pravom, jer pravi junak je Vili, što se vidi i iz Bartonove verzije.
U porodici malog Čarlija Bakita tri generacije spavaju ispod istog jorgana, žive sirotinjski ali srećno, a onda Čarli dobije čokoladu u kojoj se nalazi jedna od pet zlatnih ulaznica koje omogućavaju srećniku da uđe u fabriku čokolade. Tamo ih dočekuje čudak i osobenjak Vili Vonka, stilizovan kao cirkuski čarobnjak, mračna verzija Petra Pana koji je zaboravio svoje detinjstvo i dobija napade gađenja kad neko u njegovoj blizini pomene roditelje i porodicu. Petoro nagrađenih dečaka i devojčica neprekidno su u pratnji svojih roditelja (odmah shvatate zašto roditelji). Lik ovog Petra Pana umnogome duguje pop-zvezdi Majklu Džeksonu koji je čudovišno ili žalosno, kako hoćete, otelotvorenje moderne pop-verzije Petra Pana, sa njegovom Nedođijom negde u Kaliforniji, gde je dovlačio dečake i stavljao ih u svoj krevet. Ni pozadina Vonkine Nedođije nije mnogo svetlija (iskorišćavanje patuljaka Umpa-Lumpa). Mali Čarli odbija da preuzme Vonkinu nagradu, ako to zahteva odvajanje od porodice. Nema Petra Pana, nema Nedođije, ostaje mali Čarli sa svojom porodicom. Ne baš mnogo veselo.
