Izvor: Politika, 08.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duboka odanost Isidori
Pet decenija od smrti Isidore Sekulić, književnice koja je tako dobro razumela srpsku tradiciju i duhovnost, i tako čvrsto je spajala sa kulturom Evrope i sveta
Ono što ljude nosi, nije delanje nego reč" Reč vezuje, razrešuje, seče, reže, pali i gasi" Jezik je muzika sa daleko više tonova i intervala no vokalna i instrumentalna muzika"Tuđina, to je tuđ jezik. Najviša duhovna vrednost našeg naroda su narodne pesme i Gorski vijenac, pisala je Isidora Sekulić (1877–1958), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedna od najumnijih Srpkinja, od čije smrti je upravo (5. april) navršeno pedeset godina.
Ipak, ne može se reći da je ova godišnjica u našoj kulturnoj javnosti dostojno obeležena, onako kako bi to dolikovalo Isidorinoj ličnosti, koja je ionako uvek stajala pomalo izdvojeno, usamljeno.
Naročito posle Drugog svetskog rata, Isidora Sekulić živela je skromno i potisnuto. Pored književne nagrade sa njenim imenom, koju je ustanovila i dodeljuje je od 1967. godine SO Savski venac, istoimenog Fonda koji je osnovan deset godina kasnije, godišnjaka „Isidorijana”, kao i zamisli izdavačke kuće „Plavi jahač” da Beograd dobije muzej posvećen Isidori, (inicijativi koja još nije zaživela), pola veka od smrti Isidore Sekulić ostalo je u drugom planu.
A Isidora je naša velika književnica, koja je pisala o prolaznosti srpskih i vojvođanskih građanskih porodica, kao i o prolaznosti uopšte, zbog koje je nemoguće biti gord. Isidora je svoj narod videla kao mali – „Svi mali narodi, zato što su usamljeni, nose u sebi jednu melanholičnu stidljivost, koja rastvara aktivnost”, govorila je – ali je uvek posedovala svest o „kulturi kao najtrajnijoj ljudskoj tekovini" u kojoj više nije važna regionalna prepoznatljivost, već udeo talenta i znanja”.
„Isidoru privlači sve što je iskonsko, uzvišeno, tragično i groteskno u prirodi, bliži joj je sever od juga, gorostasne planine od valovitih pejzaža ili ravnica”, napisao je u „Kratkoj istoriji srpske književnosti” Jovan Deretić.
Isidorina pravila bila su: rad, siromaštvo, ćutanje.
„Volim muku i anatemu. Volim onoga koji kamen ore, a ipak ima hleba. Volim sever”. Njena je i ova misao: „Moralnog progresa nema bez tvrdoglavosti, upornosti, bez asketskih crta, bez protesta, bez hule na bogove i na ljude”.
Koliko su razmišljanja Isidore Sekulić, književnice koja je tako dobro razumela srpsku tradiciju i duhovnost i tako čvrsto je spajala sa kulturom Evrope i sveta, aktuelna pokazuje i esej Pavla Zorića o odnosu Isidore Sekulić prema kosovskom zavetu, koji je deo Zorićeve knjige „Isidora Sekulić o kosovskom zavetu i drugi eseji”, u izdanju SKZ. Naime, u Isidorinim razmišljanjima o srpskoj istoriji Kosovo zauzima jedno od najvažnijih mesta, a u tom duhu kosovske tradicije pisala je Isidora i knjigu duboke odanosti o Njegošu.
„Isidora odbacuje romantičarsku interpretaciju svih onih tema i ideja, obuhvaćenih rečima Kosovo i Vidovdan. Evo šta ona piše: ’Mi još nemamo nijedne moderne velike ideje. Naša slava je davno bitisala, i osim ponosa u srcu i kosovske epopeje na usnama ničega realnoga nam nije ostavila" Kulturnu pobedu još nismo dočekali – raskomadani, rasejani, siromašni, zastrašeni i malodušni. Malo je velikih misli, malo nesebičnih i otmenih duša" U tradiciji gledajmo spomen, a ne predestinaciju" Vidovdan neka ne bude samo dan parastosa, nego neka bude dan rođenja i obnove velike i žive ideje"”, reči su Pavla Zorića.
Ovaj naš poznati kritičar se na kraju eseja zapitao:
„Kako sada zvuče Isidorine i Andrićeve reči o Kosovu, kako na kraju krajeva danas zvuči i sam Njegoš.”
Nije preterano reći da je za duhovno uobličenje jedne ličnosti dovoljno čitati samo Isidoru. Njene knjige „Saputnici” (1913), zatim „Pisma iz Norveške” (1914) pružaju lirsko osećanje sveta koje je i mnogo više od toga.
O Isidorinom delu Jovan Dučić je pisao:
„’Saputnici’ nisu žensko delo. Bol u njemu je metafizičan, tragedija čovečje misli, sukob duševnog i duhovnog. Svugde je neprestana potreba da se velike i duboke stvari osvetle i objasne malim sredstvima ljudskog razuma.”
Međutim, Jovan Skerlić je Isidoru svojevremeno ocenio kao „prezrelog pisca”; smetali su mu opisi Norveške, i internacionalno u „Pismima”, a zloupotrebio je i njenu „maglu”. Isidora je govorila: „Tužno je što se posle 36 godina, pri reči ’magla’ stresam, vidim Skerlića”.
Isidorino delo čine i kritike o našim i stranim piscima (Analitički trenuci i teme I–III), a Dučić je i o Isidorinoj kritici, koja bila svojevrsno stvaralaštvo, imao mišljenje: „Isidora nije sudila pisce nego ideje, moć opservacije i generalizacije, sensitivnost”.
Čitanje Isidorinih knjiga u osami, i to je dovoljno za duboku odanost njenoj izuzetnosti, uzvišenosti njenoga duha, jer je govorila: „Mudra reč mora u čoveku postati energija”.
Marina Vulićević
---------------------------------------------------
Isidora
Pedeset leta, moja Isidora,
pleteš mesečinu na Topčiderskom groblju.
Naručje puno kiše,
pregršt zemlje na licu.
Jato svitaca okolo,
svetlosni stražari razapeti trepere.
Još sama,
sanjaš belu sobu i krevet
prostran za telo
i tesan za čežnju.
Navraćam često,
iz prikrajka da ti se javim,
da ne uznemirim lastino krilo
na tvom ramenu.
Kasno je popodne
i danas,
vreme kada se posustaje
i prestaje.
Vidim te,
niz kaldrmu
krivudavom stazom
poslednjeg zračka silaziš.
Kratko, kao uzgred,
osvrneš se:
Srbi ne vole pametne žene.
Poštuju, ali ne vole.
Pedeset leta, moja Isidora,
pleteš mesečinu na Topčiderskom groblju,
a kroz moju sobu tvoji saputnici,
hladnom rukom čelo dotiču,
na istom receptu
lek za vrućicu i otrov za dušu ostavljaju.
Duška Vrhovac
[objavljeno: 09/04/2008]
