Izvor: Politika, 26.Apr.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država mora da zaštiti kulturu od tržišta
U velikim gradovima Strazburu, Lionu, Bordou, grad odvaja 20 odsto svog budžeta za kulturu, što su ogromna sredstva, kaže Žak Bonijel, profesor na francuskom Univerzitetu Lion 2
„Upravo sam prošetao po kvartu Savamala, gde ima puno raznih i bogatih inicijativa. Zaključujem da je nezavisna kulturna scena u Beogradu veoma živa, a istovremeno vidim da muzeji funkcionišu na tradicionalni način”, kaže Žak Bonijel, profesor na francuskom Univerzitetu Lion 2, gde je direktor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mastera „Razvoj međunarodnih umetničkih i kulturnih projekata”.
Profesor Bonijel i Milena Dragićević Šešić osmislili su na Univerzitetu umetnosti u Beogradu 2003. godine zajednički program, master „Menadžment i kulturne politike na Balkanu”, koji je već sledeće godine priznat od strane Uneska i koji privlači svake godine studente iz celog regiona, pa i šire. To je i razlog njegovih čestih dolazaka u Beograd, a jedna od tih poseta, prilikom predaje master diploma u februaru ove godine, iskorišćena je da profesor Bonijel u Francuskom institutu, sa Milenom Dragićević Šešić, govori na temu „Čemu kulturne politike”.
„Već dvadesetak godina kultura je sve više pod uticajem tržišta i sve više se posmatra kroz prizmu proizvodnje i potrošnje, iako ona nije roba”, kaže Žak Bonijel za „Politiku”. „Kulturne politike treba da obezbede uticaj javnih ustanova, na nivou države ili lokalne vlasti, koje moraju da odigraju dve uloge da bi kulturu odbranile od negativnih uticaja tržišta. Prva je da obezbede pravne okvire za pristup umetničkim delima i za njihovo stvaranje, a druga jeste da se omogući ekonomska podrška za sve to. Govorim o ekonomskim uslovima i za proizvodnju i za dostupnost kulturnih dobara publici koja ne može da plati cenu koju propisuje tržište.”
Bonijel to ilustruje primerom iz Francuske. Tržišna cena za kartu u Operi u Lionu iznosi 200 evra, ali publika ne plaća tu cenu, jer vlast, dakle država, odnosno grad, plaća razliku, pa je tako najskuplja karta 60 evra.
„Država je, dakle, ta koja mora da zaštiti kulturu od tržišta tako što će omogućiti stručnjacima da budu na čelu ministarstava i ustanova gde se o njoj odlučuje. U velikim francuskim gradovima Strazburu, Lionu, Bordou, grad odvaja 20 odsto svog budžeta za kulturu, što su ogromna sredstva”, napominje Žak Bonijel koji insistira i na trećoj ulozi koju javne ustanove moraju da odigraju, a to je edukovanje publike. „Mladi moraju da imaju neke usađene kodove razumevanja i prihvatanja dobrih vrednosti da bi kasnije mogli da idu u muzeje, operu, na koncerte i izložbe”, dodaje on.
Za situaciju na Balkanu zainteresovao se još početkom devedesetih od kada datira i njegovo poznanstvo sa Milenom Dragićević Šešić i smatra da je pitanje nacionalne kulturne politike sada aktuelnije za Srbiju nego za Francusku u kojoj su prevaziđene brojne regionalne razlike, a nacionalna kultura unapređena do tačke kada ponovo može da se razmišlja o različitostima unutar nje, a da ne bude narušena linija kojom kapitalna dela umetnosti i kulture stižu do što većeg broja ljudi.
Danas je korisnije nego ikada da se definiše kulturna politika, jer globalizacija briše različitosti između kultura, ističe Žak Bonijel. „U Kini, Francuskoj, Srbiji svi gledamo iste filmove, imamo istu stranicu na ’Fejsbuku’ i zato je važno imati politike koje formiraju mišljenje i koje edukuju senzibilnost mladih. Globalizacija omogućava da se upoznaju druge kulture, ali ih s druge strane sve stavlja u jednu istu ravan i stoga ne daje ključeve za razumevanje drugih kultura. Kultura, naprotiv, znači praviti izbor, a to ljudima treba da omoguće kulturne politike”, naglašava Bonijel.
„Nedavno sam se vratio iz Aleksandrije gde sam bio u poseti Frankofonom univerzitetu, na kome postoji master iz menadžmenta kulturnog nasleđa i kulturnih industrija. Studenti tih mastera su profesionalci iz crne Afrike, koji brinu o tome kako će to njihovo nasleđe, muzičko, plesno, moći da bude valorizovano, a da ne bude sravnjeno globalizacijom. Oni dolaze iz zemalja koje imaju po 20 do 30 jezika, i veoma mnogo raznih kultura. To je strahovito bogatstvo koje te zemlje mogu da pruže svetu. U isto vreme to bogatstvo je izuzetno krhko i oni se veoma plaše da će globalizacija sve to uništiti, što je moguće da se desi i kroz neke univerzalne kulturne turizme. Oni se plaše da će njihova kultura biti folklorizovana umesto da bude predstavljena svetu u svom izvornom obliku”, dodaje Bonijel.
