Izvor: Press, 20.Okt.2012, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država iz deseterca
Kada državu pravite po uzoru na narodnu poeziju, kaže Svetislav Basara, onda i stvari teku kao u narodnoj poeziji. „Znate već... izdaja, zaveti, munje, gromovi i ostale stvari, koje nestaju kada sklopite korice"
Romanom „Dugovečnost" Svetislav Basara je nastavio svoju urnebesnu sagu o srpskoj istoriji, koja kroz život njegove dugovečne tetke Jelene Milijević (u romanu Nastasijević) vodi čitaoca kroz srpsku istoriju u poslednjih 100 godina. U Basarinom iskrivljenom ogledalu >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << i kroz glavne likove, dvojicu Srba zaposlenih u frankfurtskom zoološkom vrtu, provejava ideja da su ljudi uglavnom sami krivi za sve nedaće koje ih snalaze.
Vaš novi roman „Dugovečnost" kroz lik Jelene Nastasijević prati sudbinu srpskog naroda. Može li premišljanje i pisanje o srpskoj istoriji doneti neki boljitak ili spoznaju o našem usudu?
- Odmah na početku moramo razjasniti neke stvari. „Sudbina" i „usud" ne postoje, to su paganski koncepti. Kao hrišćanin, lične i nacionalne nesreće posmatram kao posledice ličnog i kolektivnog delovanja. Takođe, te nesreće ne smatram kaznama, nego korektivima. Kod nas se, međutim, uvrežilo mišljenje da su nevolje koje nas snalaze posledica kojekakvih zavera i vradžbina, a ne donošenja pogrešnih i nepromišljenih odluka. Da stvar bude gora, tako se misli i u SPC, koja umesto da poziva na pokajanje i preispitivanja laska narodnom samosažaljenju. Došli smo do toga da se vrhuncem patriotizma smatra naricanje i kukumavčenje nad izgubljenim bitkama i ratovima i otkrivanje rupe na saksiji poput one o nepravdi koja vlada svetom. Svet je, međutim, onakav kakav je. U njemu se i dobija i gubi. Ko ne uči na greškama, a to je naš slučaj, gubi češće od onih koji ponešto nauče iz istorije. U tom smislu je interesantna priča o mojoj tetki, stvarnoj osobi, koja se rodila nekoliko meseci pre oslobođenja Kosova, a umrla dve godine posle njegovog otcepljenja. Moja tetka jeste dugo poživela, 98 godina, ali to je ipak samo jedan ljudski vek. Unutar kojeg se izdogađalo svašta. Istorije što se tiče, čitav ovaj broj Pressa ne bi bio dovoljan da se ta tema makar malo rasvetli. Jedna stvar je ipak sigurna - nije dobro biti preterano opsednut prošlošću. U tom slučaju, vreme prolazi nekako mimo tebe ili mimo nas, što je valjda potpuno očigledno.
Pomenuli ste jednom da vas francuska književna kritika naziva „Kusturicom u prozi", zbog sličnosti u živopisnim opisima balkanskih naravi sa poznatim režiserom. Prija li vam to poređenje, s obzirom na to da niste sasvim na istoj ideološkoj ravni?
- Ne smeta mi uopšte. Inače, ja sa Kusturicom nemam nikakvih ideoloških sukoba. Čoveka, pre svega, uopšte ne interesuju ideologije i politika, mada izgleda da to nije tako. Bura u čaši vode se podigla posle jedne moje kolumne u kojoj sam se osvrnuo na njegovu knjigu opaskom da je prerano za memoare. Mi smo maltene vršnjaci, pa sam se počeo osećati kao čiča. Kusta je, da kažemo, senzitivan tip, pa je tome pridao previše pažnje u jednoj emisiji u kojoj mu, imajući na umu njegov renome, uopšte nije mesto. Ali ja tome nisam pridao nikakvu pažnju.
Jedan od problema kojima se bavite u novom romanu je ideološko „presvlačenje", to jest da bivši veliki komunisti postaju patriote? Koliko je ta osobina štete nanela Srbiji?
- To je u Srbiji tako otkako je ne baš sveta i veka, ali od njenog nastanka kao moderne države. Znate šta, ako državnu ideologiju pravite na osnovu, inače vrlo dobre, narodne poezije, onda je neizbežno da se stvari u državi teku kao u narodnoj poeziji. Znate već... izdaja, zaveti, munje, gromovi, svetost, čast i ostale stvari koje nestaju kada sklopite korice knjige.
Još od „Luni tunsa" negujete satiru u svom opusu. Šta mislite o stanju u srpskoj satiri danas? Da li je dovoljno oštra ili se samo bavi obračunom sa neistomišljenicima? Čime bi danas srpski satiričari trebalo da se bave?
- Nemam ja baš uvid u sve što srpski satiričari danas pišu, ali onoliko koliko uspevam da pratim, vidim da im dobro ide. Bilo bi čudno da nije tako. Srbija nudi širok asortiman tema za satiričare. Mada, poslednjih nekoliko godina je sve teže hvatati korak sa takozvanom stvarnošću. Srbija je sama po sebi jedna velika satira, čista materijalizacija Domanovićeve „Stradije".
Dva glavna lika u vašem novom romanu su predstavnici dve različite Srbije. Jedan je kritičar zbilje, a drugi zagriženi patriota. Da li je večita podela na „dve Srbije" dobar izvor inspiracije?
- To je pre izvor gađenja. Sebe smatram patriotom, pa čak i lokalpatriotom, kao što smatram da su patriote svi građani ove zemlje. Odjednom su, međutim, iz naglo pozatvaranih komiteta i sindikata, nahrupili dilberi koji sebe smatraju elitom patriotizma, prvoborcima ljubavi prema otadžbini, majci i deci. E taj je ološ. Ti profesionalni patrioti, odličan izvor inspiracije. Bar za mene.
Imate li savet za mlađe kolege ili one koji tek planiraju da uđu u srpsku književnost?
- Nema saveta. Svaki pisac, umetnik uopšte, stvara svoj svet. Ulazak u književnost se ne može isplanirati. Stanko Stamenković
