Izvor: Blic, 01.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drugi program
Drugi program
Zadaci nacionalnih televizijskih mreža prevazilaze - ili bi bar tako trebalo da bude - funkciju državnih i javnih servisa i zadovoljavanja manje-više banalnih potreba prosečne TV publike. Nacionalne televizijske mreže moraju, najpre, biti oblikovane u skladu sa ispravno postavljenom i čvrsto argumentovanom vizijom onoga što bi i država i njen prozor prema svetu trebalo da postanu jednog, za sve nas mnogo srećnijeg dana.
Nacionalna televizija, zatim, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << s vremena na vreme treba da nam ponudi ne ono što jesmo nego ono što bismo mogli biti, da kroz odabrane prizore realnosti predstavi modele postojanja o kojima - u zemlji u kojoj se za ultimativni primat kod gledalaca i dalje bore žderači ljudske nesreće, estradne zvezde opasne po okolinu, urednici sa kompleksom boga i voditelji sa kompleksom manjeg boga - još možemo samo da sanjamo. Osim ako ih povremeno ne gledamo na televiziji.
Najupečatljiviji prizori bolje realnosti u poslednjih nekoliko meseci dolaze sa festivala 'Egzit', koji je, peti put zaredom, pokazao da Srbija može biti ista kao i svaka druga zemlja, pa čak i bolja. Činjenica da Drugi program nacionalne televizijske mreže RTS iz noći u noć emituje segmente raskošne ponude 'Egzita' svedoči o tome da u toj kući neko o nečemu misli i neko, ipak, nešto razume.
Taj neko (koji ne mora biti jednina) očigledno ima konkretnu moć da prepozna, odobri i realizuje. Zbog toga se, u poslednje vreme, život posle ponoći čini podnošljivijim, oblikujući dragoceni privid da bi sve bilo drugačije kad bismo samo mogli da prebacimo na drugi program.
Ulicom Ognjena Price
Gradovi u svetu, sa dugom tradicijom i složenom istorijom koja je na gradskom tkivu utisnula znakove vremena, duha mesta, trude se da sačuvaju oznake onoga što se naziva urbanom memorijom. Tako je u Berlinu, kad je posle rušenja zlokobnog zida l989. grad ponovo postao celovit, ostavljena u nekadašnjem ruskom delu grada Aleja Karla Marksa, Trg Crvene zvezde (inače je bio u zapadnom, kapitalističkom delu), ulice komunističkih vođa Karla Libknehta i Roze Luksemburg...
Iz sobe u kojoj sam rođen i u kojoj i danas živim, godinama sam na susednom zidu čitao oznaku 'ulica Ognjena Price'. Ovih dana, bacim ritualni pogled na tablu, kad tamo neki novi tekst. Prošetam do početka sada već pokojne ulice Ognjena Price, i ugledam spomen-tablu sa biografijom i likom otpisanog revolucionara, otisnutim u bareljefu. Neko iz gradskih struktura koji se proslavio ukidanjem imena nije pročitao da je Ognjen Prica bio između dva rata levičarski intelektualac (naravno, član KPJ), filozofski dobro potkovan, Jugosloven po opredeljenju (Price su mogli biti i Srbi i Hrvati, što za ovu priču nije bitno) i da su ga ustaški zlikovci ubili jula l941. u Kerestincu.
Na drugom delu grada vidim da je i ulica Đure Đakovića dobila novo ime. Đaković je bio radnički aktivista, organizacioni sekretar KPJ i ubijen je na austrijskoj granici l929. Grob mu je l949. preseljen na Kalemegdan, ali ne znam da li je još tamo. Sada je aktuelna tema prekopavanje grobova, što je izrazito nehrišćanski čin. Grad koji ima obilje ulica sa nevažnim i besmislenim imenima kao što su Rudnička, Slavujeva, Mlavska, nije morao da ukida imena koja znače nešto u istoriji ove zemlje. Može gradonačelnik Bogdanović sa svojim spektakularnim timom da svoju privatnu baštu naseli vrtnim patuljcima ili Barbikama, ali ovaj grad zaslužuje malo više kulturološke brige. Ovo nije ničiji Diznilend.
