Izvor: Blic, 05.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drugi određuju naš lik
Drugi određuju naš lik
Jedino čovek bez odeće nema nikakvo drugo značenje sem estetskog - smatra slikar-kostimograf Mirjana Marković, koja od 1985. godine živi i radi kao slobodni umetnik u Parizu. Jednovečernjom izložbom 'Druga koža' u Paviljonu 'Veljković', odbranila je magistarski rad slikama predstavljenim na 51. filmskom festivalu u Kanu, kao omaž kostimografiji na filmu. Nesvakidašnja izložba tretira kostim kao znak, a, kako kaže autorka, 'Biti ili ne biti' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - više nije pitanje, već je pitanje: 'Biti, ili izgledati?' Inače, nakon diplomiranja na Akademiji primenjenih umetnosti, Mirjana se dugo godina bavila kostimografijom u pozorištu, na televiziji i filmu. Došavši u Pariz, posvetila se kostimografiji sa sociološkog aspekta. Koliko naše 'kostimiranje' utiče na ono što zaista jesmo?
- Toliko je slojeva u svemu tome što kostim jeste, svi segmenti života ulaze u to - šta jesmo, kuda idemo, šta radimo, ko bi hteli da budemo, šta mislimo, šta će drugi misliti o nama na osnovu pojavnosti... Na zapadu je pravilo da zaista moraš da izgledaš kao ono što pretenduješ da jesi. Stoga pokazujemo samo ono što mislimo da će biti korisno, na osnovu čega će nas drugi valorizovati a ne osuđivati. Koji žanrovi filmova vas najviše inspirišu?
- Od filmova, naučno-fantastični su najpogodniji za izmišljanje kodova. U pozorištu, međutim, dovoljni su slobodna volja reditelja i kostimografa i njihov dogovor koji daju nove oblike.
Kako gledate na budućnost domaće kostimografije?
- Volela bih da ljudi koji se bave ovom profesijom dobiju onakve mogućnosti kakve sam ja imala kad sam počinjala, da postoji finansijska osnova ali i ljudi koji će praviti izbor dobrih predstava. Na BITEF-u, 70-ih godina, naučila sam šta je pozorište, šta je lepo, novo i hrabro, a samim tim su mi neki putevi bili otvoreni. Verujem da će ljudi na ovim prostorima, koji nisu imali šansu da putuju i da mnogo toga vide, opet dobiti tu priliku. U razgovoru sa nekim prijateljima iz umetničkih krugova u Francuskoj, shvatila sam da postoji želja za saradnjom. Naime, oni su već radili projekte kulturne saradnje Francuske i Bejruta, Libana, koji je, nažalost, doživeo sličnu sudbinu kao i mi. Ukoliko bude interesovanja sa naše strane, i lično ću pomoći da se ponovo uspostavi most. Lj. Jelisavac
