Izvor: Politika, 12.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drobljenje jednog jezika
Tekst "Svojatanje pisaca", objavljen juče u našem listu povodom odluke Narodne i univerzitetske biblioteke u Sarajevu da prekatalogizuje dela srpskih i hrvatskih pisaca pod bosansku književnost i jezik, izazvao je brojne reakcije čitalaca. Na "Politikinom" sajtu, najveći broj komentara ovaj slučaj karakteriše kao "krađu jezika", a veliki broj čitalaca smatra da po ovom pitanju moraju da se oglase direktori nacionalne biblioteke i Matice srpske, kao i srpske institucije "u odbrani srpskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jezika i naše tradicionalne, klasične književnosti".
Međutim, iako smo želeli da čujemo mišljenja odgovornih ljudi naših ustanova kulture, koji bi imali šta da kažu na temu jezika i književnosti, samo su retki bili spremni da komentarišu "slučaj sarajevske biblioteke".
Da podsetimo, u jučerašnjem članku, između ostalog, preneli smo mišljenje direktora Narodne biblioteke Republike Srpske Ranka Risojevića koji je i sam u onlajn katalogu sarajevske biblioteke (COBISS) zaveden kao bosanski pisac koji piše na bosanskom jeziku. Risojević je pomenuo Narodnu biblioteku Srbije, SANU, Biblioteku Matice srpske i Institut za srpski jezik kao institucije koje će "preuzeti na sebe odbranu srpskog jezika i književnosti uspostavljanjem odgovarajućih pravila".
Direktor Narodne biblioteke Srbije Sreten Ugričić bio je na službenom putu, ali je ljubazno pristao da o tome opširno govori čim dođe u Beograd, dok nam je u telefonskom razgovoru Miro Vuksanović, pisac i direktor biblioteke Matice srpske koja je deo pominjanog COBISS sistema, rekao da je "svako preuzimanje pisaca i pretvaranje jednog jezika u drugi vandalizam".
– Postavljaju se i druga pitanja povodom ove situacije. Naime, COBISS je koordinirani sistem i logično bi bilo da sve članice imaju pravila koja bi trebalo da poštuju. Mi koji dobijemo katalogizaciju od druge biblioteke, nemamo pravo ništa da menjamo. Postavlja se i pitanje šta će biti sa piscima u Crnoj Gori, problem se može umnožiti, rekao je Vuksanović.
On je, podsećajući da su se za života Ivo Andrić i Meša Selimović izjasnili kao srpski pisci, istakao i da bi trebalo da se poštuje volja pisaca, kao i činjenica na kojem jeziku je delo napisano.
Ranko Bugarski, naš poznati lingvista i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, nije želeo da se uključi u aktuelnu diskusiju, ali je u nedavno objavljenom intervjuu za splitski list "Feral tribjun" govorio na temu jezičke kulture i odnosa među "novim" jezicima.
Na podsećanje da je Miroslav Krleža još davno rekao da su Hrvati i Srbi dva naroda koje deli jedan jezik i jedan Bog, i pitanje da li postoji hrvatsko-srpski jezik ili su hrvatski i srpski dva jezika, dr Ranko Bugarski je tada rekao:
– Postoje tri plana gledanja na ovo pitanje. Na prvom, lingvističko-komunikacijskom planu, nema nikakve sumnje da su hrvatski, srpski, bosanski i, eventualni, crnogorski jedan jezik. Lingvističke razlike među ovim jezicima jako su male: s obzirom da su i glasovni sistem, morfologija i sintaksa vrlo slični, mi govorimo – isti jezik, ali u različitim varijantama. Taj veliki stepen sličnosti ogleda se, na primer, u činjenici da prosečno ili nisko obrazovani stanovnici ovih prostora koji govore srpski, hrvatski ili bosanski jezik, jako dobro međusobno komuniciraju i razumeju jedni druge bez poteškoća.
Na drugom, političko-simboličkom planu, hrvatsko-srpski jezik je pokopan zajedno s Jugoslavijom čiji je simbolički izraz predstavljao i čije je glavno kohezivno sredstvo bio. Drugim rečima, on je pokopan jer su hrvatski i srpski, kasnije bosanski i crnogorski jezik, postali jezici država nastalih na tlu bivše Jugoslavije koji funkcionišu kao važni simbolički pokazatelji te novostečene suverenosti. Na trećem, sociopsihološkom planu važno je kako običan čovek gleda na jezik kojim govori. Većina ljudi će danas reći da govori srpski ili hrvatski ili bosanski, ali ima i onih koji kažu da govore srpsko-hrvatski i obratno, a da pritom ne misle na politiku. –Osamostaljivanjem država i njihovih nacionalnih jezika javila se potreba da svaki od njih dokaže da je različit od drugih i time na simboličkom nivou opravda posebno jednočlano nacionalno imenovanje. Najizrazitiji primer je hrvatski jezik, koji je s oživljavanjem arhaizama i tvorbom novih reči u tom smislu otišao najdalje, ali interesantan je i bosanski jezik koji je morao da se prikaže različitim i od srpskog i od hrvatskog. Jedini put u toj nameri bilo je oslanjanje na orijentalnu tradiciju i upotrebu turcizama i arabizama, ali je ta delimična `islamizacija` jezika iz lingvističkog ugla – potpuno nebitna. Realne jezičke činjenice govore da ljudi u dnevnoj komunikaciji govore jedan te isti jezik i uglavnom se po njihovom govoru ne može odrediti njihova nacionalnost, rekao je tada dr Bugarski.
[objavljeno: ]
