Izvor: Večernje novosti, 18.Sep.2012, 23:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Drašković: Sve mute zapadni agenti

Draga Zejno, Ovo pismo, i ostalo uz pismo, šaljem ti po Veselinki Kozi. Poštom nisam smeo, da paket ne padne u ruke tvoje majke, tetke ili doktora Hasana...Zašto nisi ovde? Razmisli, presaberi se. Možeš lako da maturiraš i dođeš ovamo već iduće godine. Ne razumem, zaista, da su, sem Veselinke Koze, svi iz našeg razreda otišli da studiraju u Sarajevu, a molim te da ovo ne razumeš pogrešno. Beograd bi te omađijao. Već trećeg dana, učini ti se da si ovde rođen. Tebi bi se, moja Turkinjo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Beograd dopao i zbog još nečega. Nema u Jugoslaviji grada koji tako čuva uspomenu na turske vekove. Kalemegdan, Dorćol, Tašmajdan, Terazije, Karaburma, Rospi ćuprija. Sve turski nazivi. Malo te zadirkujem, jer ne mogu da ti oprostim što si ostala u Orlovu.Možda si već čula, upisao sam medicinu. Nemoj da misliš da hoću da budem bolji doktor od tvog doktora Hasana. Srce me i sada vuče književnosti, filozofiji ili pravu, ali odoh na medicinu zbog vojne stipendije. Čim krajem novembra proslavim osamnaesti rođendan, primiće me i u Partiju. Molbu sam već napisao i predao.Nećeš da veruješ, već sam pet puta video Druga Tita. Kad god se vraća sa aerodroma, bilo da dočeka nekog stranog državnika, ili se on vraća iz važne posete, maršal prođe pored Studenjaka. Izađemo na skver, poređamo se kraj puta, kličemo i mašemo, a njegov šofer, ne znam zašto, neće da malo uspori.Fakulteti neće raditi četiri dana, zbog rođendana Republike. Tako sam želeo da za te praznike dođem u Orlovo i da te makar vidim. Neću moći, pošto je partijski sastanak, na kome će se raspravljati i o mojoj molbi za prijem, zakazan za prvi dan posle praznika.Piši. Moja adresa je: Studentski grad, soba 539/II , Novi Beograd. Ili pošalji pismo po Kozi. Mislim na tebe. Mali.***Mali,Koza mi je dala sve što si poslao. Nijesam ljuta. Zašto bih bila? Ti si me razveselio.Jezik si, bolan, promijenio. Ti brže postade ičoglan u Beogradu, nego Siroti Božidar u Stambolu. Znala sam da će tako biti. Beograd je tvoja Meka i šećerlema. Neka je. Ne smeta mi. Samo ti kažem. Meni se tamo ne nadaj. Sjeti se onoga što ti rekoh u onom klancu, kad smo odlazili iz Jasenova. Ništa se nije promijenilo. I neće. Zejna.***Više joj nisam pisao. Ni ona meni. Nisam je ni video za vreme letnjeg raspusta posle prve godine studija. Udala se za Hasana i preselila u njegovu kuću iznad nekadašnjeg saraja Arslan bega. Zadržala je svoje prezime Arslanbegović.Otac i majka mi ponosni. „Primakni se, da viđu svog doktora“, govorila je. Brat Milutin ode u Mostar, da se školuje za vojnog pilota. „Mogli su ga, vala, poslati u Rusiju, njihovi piloti su najbolji“, govorio je otac.- Pokaži mi partijsku knjižicu - zamoli me on jednoga dana.- Evo, pogledaj, korice crvene kao krv, sa srpom i čekićem.- Molim te samo jedno, sine - poče da šapuće, iako smo bili sami. - Nemoj nikada da posumnjaš u Druga Tita i ovu knjižicu.- Zašto mi to govoriš?- Onako... Neke stvari idu naopako, vidiš i sam. Okrećemo se prema Zapadu, naši radnici idu u njemačku, a počelo da nam se truni i bratstvo i jedinstvo, popušta disciplina... Ništa to, sine, nije iz Titove glave. Sve mute zapadni agenti... Ne pričaj ovo nikome, samo ti kažem da znaš - vrati mi partijsku knjižicu.Toga leta, često ću svraćati do Nezira i Halime. Kuća im je pored Hasanove, pa sam se nadao da ću, u bašti ili kroz prozor neki, videti Zejnu. Da nju tražim, išao sam i do pijace, do Doma kulture i Titovog spomenika, do Pašinog vira. Udata i zamandaljena, stalno mi je bila u pameti i u želji. Kao poludelo, srce mi se razigralo kad stolu, za kojim sam, u bašti hotela Metohija, igrao šah sa Kasimom Bricom, priđe doktor Hasan. Za njim će - pomislio sam - možda doći i Zejna.- Zna li šta ovaj moj budući kolega? - upita on Kasima i sede da posmatra partiju.- Da nije mene, bio bi najbolji u Orlovu.- Kako je u Beogradu? - osmehnu se Hasan. - Kakva ti je to značka? - pruži ruku prema reveru moje letnje bluze kratkih rukava.- Zvezdina.- A ja mislio da navijaš za „rođene“, za naše.- I Zvezda je naša.- Ne kažem da nije, ali je Velež hercegovački klub.- Ne kažem da nije, ali uvek sam navijao za Zvezdu. Em je naša, em je najbolja.- Valjda „uvijek“, a ne „uvek“, Čavko - uzvrati on. - Kad brže zaboravi naš jezik?- Hoćeš da popiješ nešto, doktore? - upita Kasim.- Jok, žurim - diže se on.- Pozdravi Zejnu - ote mi se.- A ko si ti, balavče, da nju pozdravljaš?! - smrači se on.- Četiri godine bili smo u istom razredu - pokajah se što sam je spomenuo.- Neka ste bili. Ona je, balavče, moja supruga! - ode ljutito.Orlovo je malo i svi brzo saznaju sve, pa to nakite, prekroje i uveličaju. Prema pričama koje krenuše, Hasan i ja nismo se malo peckali i sporečkali, nego smo jedan drugome govorili i ono „što pas s maslom ne bi pojeo“. Došlo je dotle da je on meni opsovao „srpsku mater“, a ja njemu ženu, da sam ga gađao šahovskim figurama, a on mene pepeljarom. „Krv bi pala da ne bijaše Kasima Brice“, brujalo je Orlovom.Beše to, čini mi se, moja prva praktična vežba iz psihopatologije.

Nastavak na Večernje novosti...