Izvor: Večernje novosti, 19.Sep.2012, 22:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Drašković: Susret sa Arslan begom

Jedne noći, u snu, banu mi u ordinaciju, u Kairskoj ulici, visoka i plećata momčina bez desne ruke, sa turbanom na glavi, sabljom o pojasu i sa nekoliko malih pušaka za pojasom. Moja pomoćnica, mlada lekarka, vrisnu od straha, a pacijent, zambijski ministar zdravlja, pade u nesvest.Selam svima, reče janičar. Hećime druže, čeka te Arslan- beg.Đe me čeka? - prebledeh od šoka, kad videh sebe u ogledalu. Na očima mi specijalne naočari, gori lampica između stakala, pacijent zinuo, tankom >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << drvenom daščicom pritiskam mu jezik, zagledam njegove krajnike i upaljeno ždrelo. Lekar sam, u Africi sam, ali sam dečak, musav od kupina i u sivom, vunenom, odelu, koje me turpija po telu, kao da grizu insekti. Lele Majke! Jesi li to ti, Murate? - pružam mu ruku, ali on ustuknu.Velika je preša, idi odmah - naredi.Đe? U Stambol? U Orlovo? U Jasenovo?U Mulunguši - odgovori Lele Majke i nestade.Mulungushi village. Selo Mulunguši. Luksuzno naselje malih saraja. Projektovali ga i ozidali arhitekte i graditelji iz Jugoslavije, kad je u Lusaki održavan samit vođa „trećeg sveta“, nesvrstanih država koje nisu bile ni sa Istokom ni sa Zapadom, nego meta i jednih i drugih, plen u preriji za sve grabljivce. Jedan od saraja u Mulungušiju bio je i rezidencija našeg cara, nekrunisanog sultana svih tih naroda, koji nisu znali ni sa kim su, ni kud, ni od koga, beže. Kada mi, u tom suludom snu, Lele Majke reče da me u Mulungušiju čeka Arslan beg, odmah sam pomislio da me čeka u saraju našeg mrtvog sultana. I u snu sam, odnekud, znao da je on pokojni, a nisam znao da su, na onom svetu, i to odavno, i Lele Majke i Arslan beg... Trljam oči od čuda koje vidim. Nema nijednog saraja u Mulungušiju. Svuda razapeti čadori, mali čadori, a među njima, u sredini, ogromni šator od koža tek zaklanih ovaca, i Siroti Božidar u tom šatoru. Znam, to je Arslan beg, ali je i on dečak, i on, kao i ja, umazan kupinama oko usana i po obrazima, sivo vuneno odelo i na njemu, plavokos i čupav.Pini malko, okrijepi se, hećime i rođače - pruži mi on pljosnatu testiju.Šta je u njoj: vino ili rakija? - pitam ga.Voda života. Voda sa Đul Đuna - potekoše mu suze.Zašto plačeš, Arslan beže - otpih nekoliko gutljaja.Đul Đun će nam uskoro da presuši, a ne smije da presuši... Onaj katul ferman, koji nijesam primio, dobićete svi. On ga piše.Nijesi ga primio, jer si... zbilja, ne napisa kako si... jesi li se objesio, probo hanxarom, nekud pobjegao, u neki vir skočio? Oprosti što te ovo pitam.Ne trabuni, Damjane. Zar me ne vidiš... Onom ludom Muratu umakoh, a ovome neću umaći. Nećeš ni ti, neće niko od nas.Kom Muratu? Misliš na Tita?Jok, bolan, nego na njegovu kopilad, i ovog najluđeg među njima. Đe su ti oči i pamet, ostao bez njih! - prekori me. Strašni belaj kuva se u Srbistanu.Znam, ali se još žešći belaj kuva po Hercegovini, po Hrvatskoj, po Bosni i Kosovu.Teško meni i teško nama svima - uzdahnu on. I za mog zemana, paše su mahnitale u svim provincijama i vilajetima carstva, dizale bune protiv sultana, nevjernička raja sjekla age i begove, odmetala se u vojske austrijskih, ruskih i mletačkih careva, ama je naše carstvo trajalo i trajalo. A znaš li zbog čega? - zgrabi me za rukav od vunenog kaputa i posadi pored sebe. Ne znaš, bezbeli da ne znaš... Trajalo je carstvo, jerbo ga je vodila mudrost i da popusti i da oprosti okrajinama i odmetnicima, da podmiti, kad se moralo, i da ne gubi prisebnost, pa na vrapce šalje topove... Ludi Murat nema grama pameti. Srbistan, srce carstva, on pretvara u pobunjenu provinciju...Ali, svi su protiv Srbistana i Srba - presekoh mu misao, a on se naroguši, poče da raste, da se širi i da me pritiska svojom veličinom i snagom. Nisam više, u tom snu, i pod tim ogromnim šatorom, sedeo kraj Sirotog Božidara, nego kraj razgoropađenog ratnika Osmanovića carevine.Ne prekidaj me, avetni Damjane - zapreti mi on. Niko nije ni protiv Srba ni protiv Srbistana ni protiv carstva. Niko nije protiv Stambola, nego su svi protiv avetnog Murata u Stambolu... Platio budale na svom dvoru, pa prebrojavaju ko je Turčin a ko poturica. Hajvan nad hajvanima! - potegnu sablju i raseče jedan veliki tabure u šatoru. Poturice su bile temelj našeg carstva. Mi smo umnožavali Turke, žudili da budemo miliji sultanu od njih, kleli se na Knjizi da smo Turci i nijesmo lagali ni sebe ni Turke ni Alaha - opet mu krenuše suze. Naši sultani su to znali i nagrađivali nas više nego rođene Turke, pa se carstvo širilo i raširilo od Indije do Beča i od Egipta i Libije do ruskih stepa i ledenog Baltika... Bezbeli, tako je bilo. A da su sultani zahalakali da su im dušmani svi Persijanci i Egipćani i Grci i Srbi i Ugari i Bugari... raspalo bi se za manje od heftu dana. Avetni Damjane, zar ne vidiš đe je sotona nad sotonama? Podivljala sultanova kopilad u svim vilajetima, ama onaj tvoj, onaj moj, onaj hajvan u Srbistanu, nije voda koja gasi, nego je ulje koje raspaljuje vatre i požare - huknu i sjede.Zašto kažeš da je on i tvoj?Čim je tvoj, onda je i moj, onda je naš. Ti iz Jasenova, ja iz Jasenova. Ti od Vidosave, ja od Đurđine. Ti u komuniste, ja u muslimane. Oba poturice, oba janjičari.Ja više nijesam komunista, Arslan beže.Jesi, jesi. Jednom janjičar, vazda janjičar. Ne biva drukčije. Recimo da postaneš antikomunista. Bićeš protiv svojih koji su komunisti. Borićeš se protiv onog što si bio. I tada ćeš, Damjane, biti janjičar. Dobro ti reče moja Zejna, u onome njenom pismu.

Nastavak na Večernje novosti...