Izvor: Blic, 16.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dramatičari na ulici
Dramatičari na ulici
Kad sam ovih negde u novinama video da postoji ulica Semjuela Beketa, počeo da se prisećam koji sve dramski pisci imaju ulicu u našem gradu. Kad sam krajem 80-ih i početkom 90-ih bio na čelu Komisije za imenovanje ulica i trgova, ne sećam se da smo nekom dramskom piscu dali ulicu. One su ili već postojale pre toga, ali su imenovane posle.
Značajni dramski pisci sa naših prostora već dugo imaju svoju ulicu - Vujić, Sterija, Njegoš, Trifković, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Stanković, Vojnović, Nušić, Držić i Cankar. Nušić je prvih dana socijalizma smenio 'nepodobnog' Nikolu Pašića u samom centru. Za vreme mog mandata nismo menjali Nušićevu ulicu, već Pašiću dali trg, na kom je danas i njegov spomenik. Od velikih inostranih dramatičara ulicu imaju Šekspir, Gogolj, Gete, Šiler, Čehov i Gorki, a nema je (osim ako je nedavno dobio) veliki Molijer, niti ijedan antički tragičar - Eshil, Euripid i Sofokle, niti komediografi Aristofan i Plaut.
Kurioziteta radi navodim pesnike i prozaiste koji su pisali dramska dela, a imaju ulicu, kao što su Puškin, Ljermontov, Turgenjev. Majakovski, Bajron i Golsvorti, a među našima Đura Jakšić, Janko Veselinović, Matija Ban, Milutin Bojić, Stevan Sremac, Vojislav Ilić, Miloš Crnjanski i Zmaj Jova koji ima jednočinku 'Šaran', dečju igru 'Naša deca' (u kojoj sam čak i ja igrao kao dete pre Drugog svetskog rata) i ginjol za krompir 'Lepa Kafina'.
Imaju odavno svoje ulice zaboravljeni dramski pisci, ali zaslužni kulturnjaci, Matija Ban i Jovan Subotić. Naravno, nisam bio u stanju da do kraja proverim da li mi je promakao još neki dramski pisac. Ali veoma ozbiljno, a ne sa rukama u džepovima, već sa punom odgovornošću, mislim da bi ulicu, pored Beketa, zaslužio i Jonesko, koji je svojim delom ranih 50-ih godina našeg veka takođe zaslužan za rušenja zabrana tadašnjeg socrealizma u nas.
Memla
(Miroslav Josić Višnjić 'Priče iz trapa', Narodna knjiga, 2006)
Junaci ovih priča su božjaci (Bore Stankovića), preseljeni na Bulevar revolucije devedesetih godina prošlog veka: nastradali u oluji (života ili hrvatske vojske), oni su sada bezopasni ludaci, nekoristoljubivi tezgari i beskućnici, kojima je, posle smrti (svih) bliskih ('Škripica', 'Žalka', 'Komša'), 'nešto puklo u glavi ili u grudima' ('Konte'). Zaboravljajući lična (krštena) imena, oni se odriču (oboženog ljudskog) identiteta i prisvajaju nadimke, da bi sebe i svoje živote zvanično sveli na različite vrste pretrpljenih poraza i poniženja ('Tezga', 'Nećka', 'Samka', 'Šupče'). Opsesivnim i gotovo filozofski beskorisnim preturanjem po kontejnerima i skupljanjem đubreta duž Bulevara, 'jedine gradske žile kucavice' ('Kesa', 'Konte'), ovi junaci postaju 'suštinski element koji je u sebe usisao sve neodređeno i beskonačno' iz slivnika jednog bolesnog društva ('Apejron', 'Frajle', 'Čičko'); sudbina rešenih istorijskim (političkim) datumima (okršaja kod Podvožnjaka 1968. i bombardovanja 1999) ili voljom 'novih' spodoba, rođenih u mraku totalitarnog režima ('Mastilo', 'Vesela'), oni su šifre koje omogućavaju odgonetanje grotesknog duha minule i, u kolektivnu podsvest, s mukom potiskivane, epohe.
Pošto su 'izvađene iz trapa', kao (memljivi) plodovi prošlog (društveno-političkog, ali i poetičkog) doba, ove priče se suprotstavljaju svemu što je u savremenoj književnosti novo i poželjno: one nas vraćaju zavičajnoj prozi (u izolaciji) kada smo željni putovanja, neukim usmenim pripovedačima kada nam gode raspisani intelektualci, političkom vicu kada nam je potrebna filozofija i unakaženoj interpretaciji tradicije kada je neophodna njena rehabilitacija.
|
