Izvor: Blic, 07.Feb.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drama za 5.000 žena
Drama za 5.000 žena
Nikola Malović (1970), profesor književnosti, pisac, novinar i malokolog (ekspert za školjke). Objavio je knjigu kratkih priča 'Poslednja decenija' (Matica srpska, 1998.g. dramu 'Ivo Vizin-260 stepeni oko Boke' (Uliks, 2002), dramu 'Peraški goblen' (Uliks, 2003), a za roman u nastajanju 'Lutajući Bokelj' dobitnik je prestižne Pekićeve nagrade za 2003.g. Ovaj mladi pisac, koga voli i kritika, u svojoj poslednjoj knjizi, spašava od zaborava, i kandilom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << osvetljava lik peraške Penelope, hrabro stupajući u tajne odaje i duhovno nasleđe Boke, koje je za mnoge pre i posle Malovića, ostalo samo neostvareni izazov.
Pripadate mladoj generaciji književnih stvaralaca, koji obeležava bokeško podneblje. Identifikuju vas kao posebnu pojavu naše savremene književnosti. Osećate li se mladim?
- Jedna od najboljih stvari u književnosti, a nema ih mnogo dobrih, je ta što ste dugo mladi. I pisac u stanovitim godinama, eto, još uvek spada u mlade. U toj produženoj, rekao bih dobi, bilo je dovoljno vremena da iskristališem vlastiti izraz kao izraz u ponečemu drugačiji od onoga što smo čitali, ili što čitamo. Posebnost o kojoj govorite valjda je te vrste. Mediterana u književnosti uvek je malo, ma koliko da ga je.
U Vašoj novoj drami 'Peraški goblen' nosioci radnje su istorijske ličnosti, koje svojim značajem prevazilaze svoju epohu i zalivski lokalitet u kulturnom smislu.
- Nisu svi likovi istorijski. Istorijska je samo Jacinta (ili Hajacinta) Miović-Kunić, žena koja je 1818. godine, završila goblen svilom i kosom, identičan ikoni što je 1452. godine čudom, doplovila do hridine pred Perastom. Danas se na tom mestu nalazi veštačko ostrvo Gospa od Škrpjela. Ostali su likovi paradigmatični utoliko što, kada ih posmatramo, kroz prizmu postmodernog postupka, govore o nama samima. Istorija je štaka na putu do cilja. Cilj nije u rešenju, jer ono više ne postoji; predaleko se otišlo, previše se pojelo, popilo i zagadilo; istorija, kao i religija, služi da bi čovek postao mudriji. Ali, pojedinačno. Ona množina na koju je htela da utiče umetnost - više ne postoji. Dokle god ima čitalaca lepe književnosti, ima nade da vas neko neće ubiti na uglu zato što ne razume vašu školovanu sintaksu u trenutku kada od vas zatraži ili pare iz potrebe za život, ili život iz hira.
Liku Jacinte Mijović-Kunić, bokeške Penelope, udahnuli ste koronu svetice, tako što ste je uveli u metafizički prostor, daleko od ovozemaljskog života?
- Naizgled. Jacinta je zaista čekala u Perastu svog muža pomorca 25 godina. Dakle pet duže od Penelope. Sve vreme je vezla goblen s Bogorodičinim likom, sa čak 700 uboda po santimetru kvadratnom, za razliku od Vilerovog koji ima tek 100. Muža nije dočekala. A želela je da bude ljubljena. Kao i svaka od preko 5.000 savremenih bokeških žena čiji su muževi, kojekuda, po morima. Jacintina svetost više je u nezabeleženom primeru čednosti. To, a ne što drugo, ravno je monaškom podvigu.
Slojevitost 'Peraškog goblena' je i u tome što likovi korespondiraju s našim vremenom lažnih proroka globalizma i trgovine belim robljem kao pošasti tranzicije.
- Upravo je zato u 'Goblen' unesen anahronizam: Filipa, Jacintina družbenica, postojala je kao takva u Kotoru i Perastu u 13. i 14. veku, robinja ili, eufemistički kaže li se ugovorna radna snaga. Ruke, noge, leđa i telo za sve. Ta je ugovorna radna snaga, za razliku od pređašnjih bogumilskih ili saracenskih robinja, uz pristanak gladne familije iz Crne Gore, silazila do obale da bi u plemićkim palatama, obavezno pokrštavana, služila za sitnež, od 13. do 23. ili od 15. do 25. godine svejedno, kada bi za službu, neretko s vlastelinskim kopiletom dobijala trice dve košulje, dva prekrivača i tri para pozlaćenih srebrnih minđuša. Naš je problem u tome što mislimo da je neko morao biti crn da bi bio rob. Ne verujem da su sve naše 'Filipe' imale bolji život od već famozne S.Č. koja je u jednom trenutku okrenula pogrešan iliti unknown zone oglas.
Prožimanje Istoka i Zapada, pravoslavlja i katoličanstva, u svim vašim delima, navodi na pomisao o izabranom principu političke korektnosti?
- I političke i verske. Prvu dramu štampao sam latinicom, drugu ćirilicom. To mi se čini u najmanju ruku pošteno. Nemoguće je verovati u jezik, a ne verovati u suživot sa ljudima. Jedno od mojih verovanja tiče se ovog jezik koji može, ma šta tvrdili, da opiše ljubav. Toliko je, naime, jezik precizan.
Da li sebe vidite u korpusu mladih srpskih pisaca, i šta za vas znači Pekićeva nagrada?
- Nesrećan sam što pitanja ove vrste, danas piscu iz Boke namiču omču oko vrata. Moguće je ploviti u orahovoj ljusci i opisati celo world wide okeansko more, ali ako to nije na jeziku prvog koji naiđe na svitak u boci, eto belaja. Uvredilo bi se more lingvističkih laika. Elem, ja sam čovek koji piše na srpskom i utoliko sam srpski pisac. Time ne mislim da nisam i crnogorski. Dva oka, čak i kada su razroka, ne udvajaju isti tekst u glavi, sem ukoliko nisu dijabolična. Književno priznanje, nagradu Fonda Borislav Pekić, primio sam kao vid aristotelovskog prepoznavanja nečeg što je dugo bilo na putu pa se ponovo pojavilo. To je neiscrpno kulturološko i civilizacijsko nasleđe mediteranske Boke Kotorske, teatrum mundia, slike_arhiva suživotnog sveta. Baćo Ćetković
