Izvor: Blic, 23.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dragoljub i Nada Adžić
Dragoljub i Nada Adžić
Velika galerija DK 'Studentski grad'
Značajan jubilej – tri decenije rada, novobeogradska galerija proslavlja izložbom bračnog para Adžić iz Novog Sada, koji su sa još troje kolega, tada poslediplomaca FPU, bili prvi izlagači u ovom prostoru.
U međuvremenu, u galerijama Doma kulture «Studentski grad» održano je preko hiljadu izložbi, koje su značile korak brojnim mladim ljudima ka umetničkoj sceni. Taj period, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << simbolično zaokružuju i keramičke skulpture Dragoljuba Adžića, kako onda tako i sada, na temu «Osećaj vremena i prostora».
Poput svog antičkog prakolege, i Adžić svoje skulpture, složene koncepcije ali i jasne simbolike, stvara u trajnom materijalu. Zaokupljen egzistencijom čoveka savremenog doba ali i ostalih vremena, naročito budućeg, sa slutnjom da će ono biti i najnepodobnije živom biću, usled tehničko-tehnološkog uspona posle kojeg nema nazad, Adžić ga svodi na predstavu kakvog piona. Umetnik uviđa da više ništa oko nas nema potpunu slobodu; za «Zarobljeni oblak» dobija, ove godine u Piranu, još jednu međunarodnu nagradu. Međutim, kolorit njegovih kompozicija otkriva nadu...
Kvalitet Adžićevog opusa, dosledno razvijanog u nadrealističkom prosedeu, osim u toj humanoj i ekološkoj dimenziji, leži i u izvanrednom poznavanju tehnike kamenine.
Izložena dela takođe renomiranog autora Nade Adžić (koja je uz ulogu majke i predavača, gradila i sopstvenu karijeru umetnice, do nedavno i direktora «Ateljea 61» u Novom Sadu, prestižne institucije u oblasti tapiserije) kao kakva scenografija za skulpture, ostavljaju utisak neizrecive snage mudrog i strpljivog bitisanja u datom vremenu i prostoru, sa manje ili više boja, odnosno radosti.
Praznina
(Nemanja Mitrović, Nerasvetljeni Svetozarov nestanak, Geopoetika, 2004)
Mitrovićevi junaci su olupine, ostaci nekadašnjih ljudi. Oni su svedeni na po jednu osobinu, na bizarnu maniju, koja deluje bezopasno (na primer, pedanterija, hroničan umor, skepsa), ali ih gura u apsurdne zaplete ('Vinovnik', 'Argumenti', 'Rastanak') čija tragikomičnost ne ublažava njihovu suštinsku nečovečnost. Oni su pre nafrakane i prilično pohabane krpene lutke, nego ljudi; njihova logika je nezdrava, bizarna: usamljenom Banetu piće nije strast, već anestezija duha ('Istina'), dok Bojana prijateljeve suze brinu samo ako pokvase parket ('Domaćin'). Njihovi udesi ponekad podsećaju na Kafkine i Beketove obrasce grotesknog ponašanja: junak 'Kicoša' se budi pretvoren u krpenog lutka, što i jeste 'oblik njegove duše', dok se protagonisti 'Prijatelja', 'Periskopa' i 'Plena' druže i rastaju, smešno prebijaju, padaju i ne razumevaju kao u teatru apsurda. Krivica nije do njih, već do sveta (društva) koji njima manipuliše, uskraćuje im slobodu volje i tako ih raščovečuje; snovi junaka su još uvek snovi nezrele dece koja se iz bajki uče o dobru i zlu ('Mesec'); to je njihova jedina 'transcedencija', jer ne očekuju Godoa. Dajući im lična imena, pripovedač je uspeo, ubedljivije nego da ih je ostavio anonimnima, da ukaže da su takvi tragičari i skriveni manijaci naši 'neznani savremenici', i da je njihov ispražnjen svet, ustvari, naš. On posredno podseća da razlozi bolesti društva nisu ni socijalni ni politički, već da se kriju u životima, naravima i intelektima pojedinaca koji za sobom neće ostaviti drugog traga, osim (neprimetnog) učešća u drami opšte propasti.
Za Mitrovića stvaralaštvo ne počinje posmatranjem života, već zaključivanjem o njemu na osnovu književnih obrazaca. Minimalizam je dosledno sproveden kroz sve elemente strukture dela, od teme, junaka i sintakse, do kompozicije priča i same zbirke.
