Izvor: Večernje novosti, 02.Jul.2015, 16:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dragana Bošković: Vetrovi duvali, smrt ugrabila nedužne
KADA Alek Sidorčik, Kralj Lir u tumačenju Beloruskog slobodnog pozorišta, na originalnoj plavoj foliji, po kojoj se, u vodi bori sa talasima, prilično ravnodušno izgovori Lirov monolog u buri ("Duvajte vetri, nek obrazi vam puknu..."), svima je jasno da je tumačenje slavne Šekspirove tragedije nesrećnog vladara i oca nesvakidašnje i retko viđeno. Predstava, koja je mnogo zabranjivana u Belorusiji, jer nepoštedno vivisecira autoritarne režime (zbog čega su mnogi glumci čamili u zatvoru, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << a reditelj Vladimir Ščerbanj završio u egzilu, u Velikoj Britaniji), potpuno je šekspirovska, puna igranja, pevanja, kalambura i zanimljivih obrta. No, ružno, nepošteno i surovo je osnovni ton ovog, već slavnog, izvođenja. Igra se na beloruskom i engleskom jeziku, pevaju se ukrajinske pesme. Golotinja Lirova i njegovih sapatnika je ružna, prljava i upozoravajuća. Nema izlaza iz njegove muke, jer on, sa visine svoje vladavine, ništa ne vidi. Kad uvidi, kasno je za Kordeliju (odlična Viktorija Biran). Niko nije pošteđen u viđenju Ščerbanja. Nema ni domovine, ni družbe, ni ljubavi. Sve je goli interes, starost i sramota. Zahvaljujući Šekspir festivalu u Čortanovcima, videli smo ovu, po mnogo čemu neverovatnu predstavu. Bez upadljive pozorišne scenerije, uz simbol zemlje u nekoliko lončića, shvatili smo tugu apatrida. U pravi čas. Narodno pozorište iz Bitolja je, na Drugom Šekspir festivalu u Čortanovcima (na sceni SNP) pokazalo svedenu, sublimnu, vrlo upečatljivu predstavu "Otelo", mnogo puta viđen tekst, nikada u ovakvoj, "haiku" formi. Reditelj, Dijego de Brea, skratio je sve što je smatrao nepotrebnim da se ispriča užasna Jagova zavera, čije su žrtve Otelo i Dezdemona. Mario Đorđievski je Otela igrao iznutra, sapetih osećanja i ljubavi, i mržnje. Kao čovek iz drugačijeg sveta, Otelo se ne oseća udobno u mletačkom okruženju. Uvek opreznog koraka, lako nasedne na "prijateljsku" intrigu. Dijego de Brea je ovu predstavu posvetio svakoj vrsti nasilja kome je niskost svrha. Gotovo koreografisanom mizanscenu najbolja podrška je tamni kostim Blagoja Micevskog, koji od aktera čini senke, koje se, kao u teatru lutaka, kreću po diktatu svojih niskih strasti. Različita je samo Ofelija (Katerina Anevska), u crvenom, da bi svoju smrt susrela u belom, nedužna. Muzika je, takođe, integralni deo odlične igre. Narodno pozorište u Bitolju takođe ima Šekspirov festival i "Otelo" je predstava, koja se, verovatno, igra na otvorenom, sa divnim svetlosnim štimunzima i agresivnim tonskim udarima van scene. U SNP je bila primerena velikoj pozorišnoj sceni, gde je zadobila klaustrofobičnost i neku dobru vrstu izgubljenosti u praznom prostoru. Sve je imalo smisla, i komarci u Čortanovcima, i potop, koji je Šekspirov festival usmerio ka Novom Sadu.
