Izvor: Blic, 29.Mar.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dragan Najdanović
Dragan Najdanović
Grafički kolektiv
Postavka grafika malih formata beogradskog umetnika Dragana Najdanovića prilika je da se isprati njegov dosadašnji razvojni put i boravi u jednom svetu intime koji isključuje egoizam.
Grafički repertoar Najdanovića, koga poznajemo po specifičnom crtačkom potencijalu i sabranosti u komponovanju, započinje bakropisima s početka 90-ih godina, u kojima linijski varijeteti definišu likovna događanja. Otisci >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ('Bez reči') korespondiraju sa slutnjama mraka i neslobode koji su bili pogubni za ljude svih dobi, a generaciji Dragana Najdanovića, u velikoj meri, oduzeli pravo na očekivani zamah u karijeri po završetku obrazovanja. Međutim, Najdanoviću nije nedostajalo istrajnosti. Narednih godina, on dramatizuje svoje grafičke iskaze. Na grafikama iz 1999. godine, umetnik, seizmograf stanja u okruženju, pritom svestan uzajamnosti pojava, u svoju asocijativnu bazu uvodi kao dominantne 'motive' geometrijske elemente, a usvojeni asortiman znakova obogaćuje još nekim magično-racionalnim simbolima koje su svojevremeno razradili slikari novog predmeta i simbola. Svojevrsni 'pogled iz ptičje perspektive' ukazuje na dečačku nadvijenost nad izmaštanim prizorom u kome ima dovoljno svetlosnih prodora, 'kiseonika' (jer, ipak, priznajemo, 'lakše se diše') sugerisanih - valera, planova, senki i pokreta; komunikacijskih izazova važnih za razrešenje rebusa sa više prihvatljivih rešenja.
U poplavi masmedijskih slika, susret sa Najdanovićevim radovima čini da razumemo da je pred nama predstavnik jedne sve uže skupine umetnika vernih moralno-estetskim ključevima pri otvaranju vrata prema svetu. Autor očuvanog duha, uprkos svemu onome što se dešavalo, i što ima produžetak u vremenu koje živimo.
Izabrani
(Mijat Vujačić, Krvavi akvarel, Mediagraf, 2004)
Junak romana, Džef Drajer, se, posle gubitka pamćenja, vraća u (svoj) život: goropadnoj i nesrećnoj supruzi, nevidljivoj deci, tajanstvenoj svastiki i drskom detektivu koji ga sumnjiči za zverska ubistva. Progonjen od neznanke koja mu šalje (zloslutne) crne ruže i ostavlja preklanog psića u klozetskoj šolji, on se priseća kako je u prethodnom, raskalašnom životu upoznao prostitutku Magdalenu čije je opsesivne i preteće privrženosti pokušao da se reši unajmljivanjem plaćenih ubica; njihov obračun će otkriti da je zaljubljena lepotica (koja 'izgleda bolje nego Džej Lo, Britni Spirs, ... u svojim najkvalitetnijim spotovima' i 'nikada nije imala viška kila') ustvari – 'sukubus', 'ženski demon' koji duše muškaraca odvlači u pakao, a da je Džef 'prava ljubav' i 'verenik' tog grozomornog stvora. Najverovatnije dopisane, epizode u kojima se upozorava na izopačavanje čovečanstva i kritikuje aktuelna društveno-politička stvarnost u Srbiji, ne doprinose fabuli ni na koji način, ne motivišu junake niti objašnjavaju radnju; one su samo pokušaj da se žanr strave i užasa uzdigne do (prave, lepe) književnosti.
Zasnovana na jednoj od mnogih varijanti motiva lepotice i zveri, ova priča je predvidiva za svakog ko je gledao američke niskobudžetne filmove. Njen pripovedač, nekritički odan uzorima, ne proniče u prirodu zla, u 'Prologu' izdvaja deo radnje koji uopšte nije prološki i više misli o brutalnosti, nego o gramatičkoj ispravnosti izraza; junaci ne govore i ne delaju po nužnosti svojih karaktera, već da bi ispunili naratorov plan. Ovaj autor nas, posredno, podseća da pisati nije isto što i pripovedati, a da su o paklenom užasu i ljudskoj nakaznosti u umetnosti više rekli, na primer, Gogolj ('Nos', 'Mrtve duše') i Kafka ('Preobražaj'), nego Stiven King.
