Izvor: Blic, 21.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dozvoljeno pušenje
Dozvoljeno pušenje
Wiesbaden je mnogo fino i otmedno mesto. Ali, ima nešto što mi smeta, a što nikog posebno ne potresa. Gde god odem, ja popušim. Odlučim da ručam u nekom restoranu, ili kafani. Jedem, ali i pušim. Svratim kod prijatelja u posetu. I tamo popušim. I to onoliko! Kud-ću-šta-ću, ošamućena od pušenja koje mi ne prija, odem u redakciju da uradim nešto kreativno i da se opustim, ali tek tamo sledi pušenje. Fumam, a niko ne pita kako se osećam. Iznervirana, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a i ponižena što moja reč ne znači ništa, spakujem pinkle i podjem kući. Ko velim, tamo sam jedino bezbedna. Zaključaću vrata, neću se oglašavati na interfon i zvonce….Ješću, piću, slikaću, pisaću, pričaću sama sa sobom, ali neću pušiti samo zato što to nekome prija. Sednem u taksi, da što pre stignem. I pomislim, još samo ovde da preživim pušenje, pa sam u svojoj slatkoj kućici, gde me niko neće maltretirati i terati da radim ono što neću. Krene taksi, a ja u iščekivanju tog famoznog pušenja (od kojeg mi već puca glava), počnem da klatim nogama, da puckam prstima…Ali, ništa. Djira auto, a ja zabezeknuta, bacim pogled na ceduljicu pored volana -HVALA ŠTO NE PUŠITE. Protrljam oči da se uverim da me ne varaju, pročitam isto. Hvala i vama kažem glasno taksisti, kojem očigledno nije jasno o čemu se radi. Na pitanje dokle idem, kažem, nije bitno, gde god želite, samo kad nema - PUŠENJA!
