Izvor: Blic, 29.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dozvola za R’n’R
Dozvola za R’n’R
Jedan moj prijatelj ozbiljno misli kako bi trebalo uvesti dozvolu za nošenje mini-suknje. Registracija bi se obavljala jednom godišnje, kao za automobil. Ponukan je gledanjem šoder-televizije i šetnjama po domaćim tržnim centrima. To je, razume se, preterano. Neka cveta hiljadu cvetova u božijoj bašti.
No, s obzirom da je neko upravo smislio kako vam je potrebna licenca da biste, nakon pet proba, izašli na binu sa svojim bendom, nije nemoguće >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ako se i gornja seksističko-estetska utopija jednom ostvari. Plus PDV, pod obavezno.
Šalu na stranu, to što će svirka benda koji jedva krpi opremu morati da bude licencirana, to što će devojke i momci koji su se nekako iščupali ispod kandži folk/pink kulture, i rešili da sviraju neki rokenrol, sada morati da nastupaju pred magovima estrade koji će njihovu svirku ocenjivati po ko-zna-kojim kriterijumima – to je genocid nad rokenrolom u Srba. A nije se baš zapatio. Rokenrol, mislim. Ostaci zaklanog rokenrol-naroda, osim Exita, ionako nemaju gde da se prebroje. Stonsi im nisu došli, ali su zato dobili vidovdansku obnovu «pastirskog roka». Prema svecu i tropar, kaže narod.
Imati bend, pržiti u nekoj garaži, skupljati pare za sat-dva studija, zainteresovati za svoju ličnost neku osobu suprotnog – ili istog, svejedno – pola pomoću gitare, to je smisao života oko petnaeste. A, sudeći po Mik Džegeru, i oko šezdesete.
Posle ove, najnovije, akcije nadležnih kultur-tregera, ostaće samo one oporezive mini suknje. I poneki di džej.
Odgovor
Biljana Srbljanović 'Skakavci', režija Dejan Mijač, produkcija JDP
Komad Biljane Srbljanović 'Skakvci', uspešno izveden u JDP, na prvi pogled tiče se problema starosti i starenja, tog procesa na putu ka večnosti. Srećom, taj sloj je samo površinski, a takvo tumačenje površno. Gledano, naime, iz društvenog konteksta u kome se izvode i njegove refleksije, neodoljivo se nameće jedna paralela: iako se umnogome razlikuju, Srbija danas i Nemačka iz doba Vajmarske republike u jednom su slične, u oba slučaja država je u prilično slabom stanju iako, recimo, i dalje postoji vojska koja je izgubila neke ozbiljne ratove. I dok je niz njihovih dramskih pisaca toga doba, pre sveg ekpresionista ali i onih mirnijih stilova, pokušavao da o svom vremenu kaže nešto više kroz sukob generacija, za naše pisce takva mogućnost ne postoji. U posleratnoj Srbiji roditelji i deca žive u istim stanovima, slušaju istu vrstu muzike (ako je to muzika) i sukoba jednostavno nema. On uglavnom postoji u vidu osvete i zločina: oceubistvo, čedomorstvo i slične gadosti. Stoga komad Biljane Srbljanović u ovom času predstavlja naš odgovor na naše vreme i izazove čija je osnovna karakteristika bestežinsko stanje.
Središnji junak ovog komada je vidovita Nadežda, šminkerka na televiziji, besmislena koliko i njene sposobnosti, koja je glavna u istoj meri u kojoj bi to mogao biti i svako od jedanaest postojećih likova. Svaki od njih, naime, rečit je spoj tamne i one druge strane koja nije samo svetla, iz čijeg trenja proizlazi ne samo njihova pojedinačna sudbina već i univerzalna vrednost i značenje.
Gospodin Ignjatović na primer, otac jedne porodice, bivši aparatčik koji je dogurao do Akademije, redovni je igrač lotoa, njegov sin je policajac u penziji koji ne sme da se prekrsti pred svojom ženom, višestruki je ubica nedužnih civila tokom akcije, Dada, njegova supruga, mešavina je lepotice i skota, dok je njihova ćerka, mala Alegra, do te mere nevaspitano dete da je svako normalan prezire... I sve tako, i još gore.
Gledano iz ugla njihove rešenosti za životom, ovaj svet liči na čehovljevske junake, na ono potmulo tutnjanje smrti ispod života i obrnuto, na život mrtvih ljudi, koji je reditelj Dejan Mijač pročitao, istina, kao laku tragedija našeg vremena.
'Skakavci' su odigrani u izrazito artificijelnom ambijentu Juraja Fabrija, ali se kao najmarkantnija nameće činjenica da jedanaest ostvarenih uloga znači isto toliko velikih glumačkih ostvarenja navedenih bilo kojim redom.
Nezaštićeni svedok
'Prevodilac' reditelja Sidnija Polaka
Sidni Polak (l934) je najpre bio glumac, potom je postao tv i filmski reditelj, poslednjih godina se sve više pojavljuje kao producent, ali posle uspešnih dela kao što su bili 'Konje ubijaju, zar ne' i 'Tutsi', već dve decenije njegov rediteljski rad se kretao između osrednjosti i promašaja. 'Prevodilac' (god. proizvodnje: 2004, trajanje: l28 min.) pripada žanru političkog trilera, u kojem je nekad uspeo da ostvari impozantan film 'Tri dana kondora'. Veliki deo radnje odvija se u istorijskom zdanju Organizacije Ujedinjenih nacija, što je prvi put Polaku dozvoljeno, ali po koju cenu? Atmosfera napetosti, paranoje i višestrukog nadzora službi bezbednosti (FBI i OUN) dobro je ostvarena, identitet glavnih junaka priče, uz mnogo skrivanja i obmana, doprinosi napetoj završnici, ali kad je trebalo rasplesti odnose među junacima, pobeđuje pravda oličena u svetskoj organizaciji, a glavni junaci se rastaju prilično neubedljivo i mlako.
Ako ostavimo po strani prilično banalan i amaterski rasplet (glumci nisu ništa skrivili), priča o simultanoj prevoditeljici Silviji Brum (Nikol Kidmen) i njenom slučajnom otkriću da se priprema atentat na jednog ozloglašenog afričkog državnika (do guše upetljanog u genocidne radnje nad sopstvenim narodom), dobro je postavljena. Pošto počinju da je prate sumnjivi tipovi Silvija se obraća bezbednjacima, jedan od njih, čovek iz FBI kojeg igra Šon Pen, najpre joj ništa ne veruje, potom joj obezbeđuje zaštitu i stvari se fantastično zapletu, jer se ispostavi da je pre službe u OUN, Silvija kao građanka dotične zemlje bila u redovima građanske pobune. Kao u svakom dobrom političkom trileru natopljenom opštom paranojom i sveopštim sumnjičenjem, ukazuju se delovi pređašnjih života glavnih junaka, premda začuđuje da je Polak izbegao poigravanje erotskim magnetizmom Silvije i njenog zaštitnika. Ovo je valjda prvi film u kojem još uvek zanosna Nikol Kidmen sve vreme ostaje zakopčana do grla, pa čak jedan od njenih ulazaka u kupatilo ostaje sakriveni za gledaočeve oči (Sidni, sram te bilo!), kao da je reč o filmu iz vremena američke prohibicije.
Tehnički je film nadmoćno izveden, uz nekoliko jurnjava po njujorškim ulicama i u gradskom autobusu koji će uskoro odleteti u vazduh. Glumci su bili korektni, jer se od njih ništa drugo nije očekivalo.
