Izvor: Politika, 31.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doživljaj otuđenosti
Izdvojili su se glumom, novom dramom, pesmom, koncertom, baletskom igrom, filmskim efektom, scenografijom... Obogatili su umetnost kojom se bave i zato im tradicionalno "Politika" posvećuje svoju stranu, podsećajući na njihove uspehe koje su postigli i postali zapaženi u 2006. godini. Našim čitaocima ih,evo, predstavljamo, jer – to je bila njihova godina.
Dobitnik poetske nagrade "Mladi Dis" za 2006. godinu, koju dodeljuje Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" iz Čačka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je Dragan Radovančević (1979), student psihologije i veliki ljubitelj filozofije. Žiri, čiji je predsednik bio Dragan Bošković, izdvojio je Radovančevićevu poetsku zbirku "Klatno se boji letenja" od ostalih rukopisa zbog njene "literarne zrelosti i pesničke samosvesti", kao i "koherentnosti i provokativnosti". Radovančevićeva poezija poseduje "eruditivni skepticizam", osporava iluzije, a na jednom mestu mladi pesnik kaže da je "čovek čoveku daleko".
– Ta konstatacija jeste promišljanje jednog dubokog emotivnog doživljaja otuđenosti. Reč je, naravno, o parafrazi latinske izreke Homo homini lupus est. Iako bih se složio i sa tom konstatacijom, mislim da je moja osavremenjuje i kreativno dopunjava. Ona označava otuđenost čoveka od samog sebe, svojih izvornih potreba, nemogućnost da se sagleda vlastito "ja". I sama savremena umetnost apstraktna je samo u onoj meri u kojoj su to postali međuljudski odnosi, kaže Radovančević.
Osporavanjem iluzija njegova poezija ipak "čuva ono što mora biti sačuvano da bi postojala".
– Osporavanje iluzija nužno počiva na vrednovanju očiglednog, ali istovremeno u sebi krije trunku autodestrukcije. To je postmoderni apsurd: osporavajući važeće konvencije i društvene principe, sami fundiramo teren na kom će budući stvaraoci moći da osporavaju naše teze. Ali to je i dobro, smatra Dragan Radovančević.
Mladi pesnik jednom je duhovito naglasio da živi u iščekivanju nove svetske revolucije.
– To je samo šaljiv osvrt na nezadovoljstvo ustrojstvom sveta, jedna amorfna masa emocija, uverenja i poluuverenja da je drugačije ne samo poželjno, nego i moguće. To bi bila almodovarovska revolucija! Opet bih naglasio da ne verujem u revolucije koje nisu utemeljene na vrednostima koje su se pokazale kao nesporno kreativne i konstruktivne.
Nagrada na početku stvaralaštva jeste podstrek, šta o njoj misli mladi poeta?
– Na emotivnom planu ona je zadovoljstvo zbog uspešno obavljenog posla i nedvosmislen poziv da nastavim dalje. Dokle, to ni sam ne znam.
M. Vulićević
[objavljeno: 31.12.2006.]
