Izvor: Politika, 19.Feb.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dozivanje usnulog saputnika Z.
Knjigu putopisa Milke Lučić „Mediteranska ceremonija” objavio je „Službeni glasnik”
U podnaslovu knjige putopisa Milke Lučić „Mediteranska ceremonija”, koju je objavio „Službeni glasnik”, stoji: „Sentimentalni dnevnik s putovanja po Sredozemlju i njegovim imaginarnim rukavcima”. Knjiga počinje rečima: „Krećem ponovo na put, ovoga puta potpuno sama, sama sa svojim sećanjima, pokušavajući da pronađem slamku za koju bih se uhvatila, bez svih onih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje sam volela i koji sada obitavaju, nadam se, na grčkim Jelisejskim poljima, uključujući i ono što sam jedino živo imala – mog dragog Z.”
Reč je o duboko umnoj knjizi koja je intelektualni putopis, ali i ljubavni roman, knjiga u koju je stala čitava istorija Mediterana. Spisateljica obilazi Krit, Malu Aziju, Rodos, Tasos, Tunis, Španiju, Francusku, Italiju, sa mislima na svog usnulog saputnika Z. Da bi ublažila bol, sluša muziku koju je voleo i Z, sluša Mocarta, Bahove „Brandenburške koncerte”, Betovenove simfonije, Vagnera, Malerovu Drugu simfoniju, pod naslovom „Vaskrsenje”, Vivaldijev oratorijum „Judita triomphans”injegova „Godišnja doba”... I dok sluša muziku ne zna da li se leči od tuge ili od pomešanih osećanja, u kojima je često odzvanjala i nepravda što onaj koji je najviše cenio i voleo nemačke i engleske romantičarske pisce – nije više prisutan.
Milka Lučić nije običan turista, ona ne pripada „turističkoj rulji”, već onima koji obilaze svet da bi se poklonili dostignućima starih kultura: „Ako sa predelom, mestom, arheološkim lokalitetom nemate, istovremeno, i čulni i natčulni odnos, putovanje se, ponekad, pretvara u neželjenu obavezu, pa makar to bili i najlepši krajevi sveta”.
Putovanje počinje iz jednog malog grčkog mesta na Kritu, gde je već jednom boravila sa Z. krajem sedamdesetih godina prošlog veka, koje je doživela kao „žuđeni raj” i gde su nameravali da kupe jednu malu kuću i žive s njima dragim i bliskim svetom. Voli Mediteran jer je on „povlašćeno mesto”, tu je toliko različitih civilizacija i njihovih ostataka, ljudskih nada, zabrinutosti i strepnji, koliko se ne može skupiti u celoj preostaloj Zemljinoj kugli. Mediteran je kao ljubavnik, ili ljubavnica, koji, istovremeno, otkriva i skriva svoje čari. Krit doživljava kao središte čitavog Mediterana i kao „svevideće oko Mediterana”.
Putovanje po Mediteranu, prilika je da se seti Getea i Kafke, Margerit Jursenar i njenih slavnih „Hadrijanovih memoara”, Brižit Bardo i Glende Džekson, Sartra i Simon de Bovoar...
Sve vreme kroz putopis provejava tuga, jer je Z. otputovao na Jelisejska polja, njegov animus više ne može da joj da snagu u kontradiktornim i nerešivim situacijama. Upravo zato, njeno putovanje kroz ljudski razum i dušu, treba shvatiti kao njen „očajnički poziv njemu i pokušaj da kroz sećanja vrati svet koji je zauvek nestao”. Autorka kaže: „Došla sam do belog Maljevičevog kvadrata u svom sećanju. Psihološki bol koji draga osoba zada drugoj, s kojom živi skoro tri decenije, obesi vam o srce najteži kamen, s kojim ni Sizif ne bi izašao na kraj. Poznata uzrečica da vreme sve leči – obična je poštapalica za dokone, jer i to prolazno vreme ume da se zaustavi u sećanju, da buši kao burgija ili da vas potapa sve dublje u sopstvenu prazninu”.
Utehu nalazi u pisanju. Njena vera je kosmička pravda Isidore Sekulić. Piše i očajava. To je njena odbrana, ponekad uspešna, ponekad bezuspešna. Preispituje svoje lično, svesni i nesvesni deo, dodiruje srcem dno života, kako bi od očajnika postala pobednik.
Kada je bila u Tunisu, posetila je Bizertu, podsetila se naših slavnih ratnika koji su posle golgote kroz Albaniju završili u bolnicama u Francuskoj, Italiji, Grčkoj, a neki čak u Bizerti, u Tunisu. Bila je šokirana izgledom srpskog groblja i saznanjem da naša država nema milosti, ni razumevanja, za one koji su za nju dali svoj život. Pita: „Šta onda mi drugi da očekujemo”?
Za vodiče kroz Španiju uzela je Don Kihota i Sanča Pansu. Čudi se onima koji u Španiju idu zbog hrane. Ne može da razume kako neko u zemlju najvećih slikara, pisaca, moreplovaca, i nekad strašne inkvizicije, otputuje samo da bi – napunio stomak. Seća se Lorkine rečenice da je u Španiji „smrt nacionalna priredba”.
U Parizu je stanovala u hotelu „Odeon”, pored čuvenog pozorišta istog naziva, čija je zvezda Sara Bernar bila Nadarova ljubavnica, koji je napravio jedan od njenih najlepših fotografskih portreta. Tu, u blizini, u susednoj kući, stanovao je nedodirljivi Emil Sioran, u to vreme francuska filozofska zvezda. Ponekad ga je sretala kako šeta Luksemburškim parkom, ali se nije usuđivala da mu bilo šta kaže, čežnjivo gledajući u njegove rumunske oči i francuski stav u ponašanju. Bio je stalno zamišljen, ponekad bi nešto zapisivao na nekom papiriću.
Objašnjava zašto umetnici vole Pariz: „Intelektualna elita Evrope i Amerike našla je u Parizu ono što svaki čovek, umetnik posebno, traži – slobodu, ne samo društvenu, već i slobodu od svih konvencija, bilo u stvaranju ili u ponašanju”. Možda je zbog tih razloga u Pariz otišao i naš Danilo Kiš. Stanovao je u maloj garsonjeri, na Trgu republike. Iako je već bio slavan, objavljivao je knjige u „Galimaru”, živeo je vrlo skromno, skoro asketski. Krevet, stolice i sto, bili su ručno napravljeni, bez nekog posebnog oblikovanja i ulepšavanja, jednostavno istesani, što je sobi davalo poseban izgled i jedinstvenost.
U Italiji, u Firenci, sedištu Toskane, seća se Crnjanskog, u Veneciji – „kraljici mora”, misli na Getea, Mocarta, lorda Bajrona, Šelija i njegove supruge Meri, Vagnera, Ničea, Rilkea, Vermera, Šekspira, Tomasa Mana, Marina Držića koji je umro u Veneciji, Njegoša i Dositeja, koji su se u ovom gradu lečili, i Laze Kostića koji je upravo u Veneciji napisao „najlepšu ljubavnu pesmu srpske poezije”.
Zahvalna je Alberu Kamiju što joj je pomogao da prihvati sopstvenu tragediju i samotnost, jer je on istinski prototip mediteranskog, koje nam podaruje sve ono što bismo voleli da je ljudsko.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 20.02.2011
