Izvor: Politika, 08.Jan.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dostojevski i Prever u brutalnoj ironiji
„Kavezi” su knjiga koja podseća na nekakav egzistencijalistički pakao gde glavni protagonisti znaju šta će da ih snađe na kraju
Nova knjiga pesama u prozi Zvonka Karanovića „Kavezi”, u izdanju LOM-a, može se čitati i kao kratki roman, u svakom slučaju – vrlo neobično iskustvo. Kome je dosta uobičajenih predstava o ljubavi, spasenju, ili, pak, sladunjave lepote, treba da se udubi u svet ove u suštini žanrovski neodredive knjige. Ljubiteljima zagonetki i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << onima koji se dobro snalaze u mrežama simbola takođe je namenjeno ovo delo.
„Kavezi” uspostavljaju vezu sa Vašom prethodnom zbirkom pesama u prozi ili mikropriča „Mesečari na izletu”. Međutim, u novoj knjizi već u naslovu se oseća zaoštrenija egzistencijalna situacija?
Veza između „Mesečara na izletu” i „Kaveza” ogleda se u tome što obe zbirke pesama imaju istu gradivnu jedinicu – pesmu u prozi, dok se razlikuju u strukturi i temi kojom se bave. „Mesečari” su knjiga koja predstavlja kritički pogled na sadašnje tehnološko-potrošačko društvo dato kroz 45 egzistencijalnih situacija pojedinaca s ruba društva, pa se može čitati i kao zbirka mikropriča. „Kavezi” su čvršće povezana celina koja razmatra temu identiteta i slobode kroz dva lika, muški i ženski, kojima telo, jezik i društvo predstavljaju kaveze u kojima su prinuđeni da žive i kojih žele da se oslobode. Zbog definisanih likova i njihove jasne uzročno-posledične motivisanosti, „Kavezi” se uslovno mogu tretirati kao ljubavni roman, čak i kao scenario za film.
Sasvim u linčovskom duhu, pripovedni svet do te mere je psihodeličan, a podražavana stvarnost apsurdna, da prelazi u sferu astralnih projekcija, najčudnijih podudarnosti. Tako vidite naše doba, poetski svet „bez Boga”?
U „Kavezima” nisam želeo da se neposredno bavim sadašnjim trenutkom, mada ima i kritički intoniranih pesama. Likove sam smestio u nekakav apsurdan, psihodeličan svet, kako nikakve socijalne okolnosti ne bi uticale na odnose među protagonistima. Sva ona opšta mesta ljubavne tematike kao što su čežnja, povezanost, potraga za „duhovnim dvojnikom”, pokušao sam da što više deformišem i iščašim, da stvorim jednu uvrnutu, pervertiranu bajku. Radikalizovao sam i do kraja oneobičio situacije, uveo snove, pisma, ispovesti, postavio čitav niz podudarnosti, ogledala koja reflektuju jedno drugo. Držao sam se one Bunjuelove da misterija leži u osnovi svake umetnosti.
Naslovi nekih celina nose nazive pojedinih filmova Pasje popodne, Nevinost bez zaštite... U ironijski kontekst priziva se i Dostojevski?
Zabavljam se dok pišem i svog hipotetičkog čitaoca (ukoliko je voljan da pođe u potragu i dešifrovanje) direktnim ili skrivenim znacima, aluzijama i citatima iz domaće i svetske umetničke tradicije pokušavam da usmerim i na neke stvari sa strane. To sam radio u svim svojim knjigama, tako da ni „Kavezi” nisu izuzetak. Dostojevski i Prever, kao dve žilave i visokopozicionirane književne vrednosti u svesti prosečnog čitaoca, podvrgnute su brutalnoj ironiji, prolog i epilog su parodija gotik romana, mesto ljubavnog susreta je psihijatrijska bolnica, ubistvo je predstavljeno kao vrhunski dokaz ljubavi. Dakle, stvari su izmeštene i stavljene u potpuno nov kontekst. U okviru nevelikog prostora zbirke pesama pokušao sam da eksperimentišem jer smatram da je to zadatak svakog savremenog pisca – novo čitanje tradicije, nov pristup temama, nov ugao gledanja. Umetnik je pionir, istraživač perifernih ili neistraženih područja, a ne onaj koji ide utabanim stazama, đačić koji piše domaće zadatke iz domaće ili strane tradicije. Naše je da u okviru sopstvenog talenta i mogućnosti pokušamo nešto novo.
Svi smo mi povezani, ironično ponavljaju junaci, svezani u demonskoj praznini. Cilj junakinje je da namami svog krvnika da je liši agonije života, preosetljivi pesnik, čudni novinar... svi su ulovljeni. I to je deo jednog višeg plana koji emituje mašina za nestvarne filmove?
Iza višeg plana stoji pisac čiji je cilj stvaranje iluzije. Ono što je mene interesovalo u „Kavezima” bilo je i pitanje koliko poezija može da podnese teret fabulacije, varijaciju različitih postupaka, a da pri tome zbirka pesama mimikrijski podržava formu romana. Sudbinski povezani junaci, psihodelična priča, somnabulni pejzaži, ulazi, liftovi, autobusi, sobe lišene gotovo svog nameštaja, jarko crvena i klinički bela boja, nesmetan tranzit iz realnosti u onostrano, i natrag, direktan prenos smrti na TV mašini – sve su to elementi koje sam koristio u nameri da ova knjiga podseća na nekakav egzistencijalistički pakao gde glavni protagonisti znaju šta će da ih snađe na kraju, ali se sa ushićenjem unose u svoje uloge. To čine jer znaju da žive u bajci. Iluziji.
Da li „Kavezima” završavate jedno poglavlje i započinjete novo?
Sa „Mesečarima na izletu” i „Kavezima” postigao sam ono što me je zanimalo kod pesme u prozi. Isprobao sam mnogobrojne varijacije kao što su monolog, dijalog, nadrealistička slika, epistolarna pesma, priča, mikropriča, priča u priči, ispovest, meditacija, veoma kratka pesma (flash poem), pesma u obliku liste, itd. Eksperimentisao sam različitim bazičnim oblicima pesme u prozi, ali i sa celokupnom strukturom zbirki. Sledeće što planiram jeste da napišem roman u kome ću svakako koristiti neka od iskustava koje sam stekao pišući ove dve zbirke. Ne želim da se opterećujem žanrovski, ali taj roman svakako neće biti neorealistički.
Marina Vulićević
objavljeno: 08/01/2014
