Izvor: Politika, 10.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Don Krsto” u svojoj Budvi
Aplauzi drami Vide Ognjenović. – Slobodan Vladušić na Trgu pesnika
Budva – „Don Krsto” se, nakon mnogo vekova, vratio u svoju Budvu. Kamenu, srednjovekovnu, iz koje je vođen izazovima knjige i punijeg života otišao u Veneciju gde je pisao pesme, bio cenjeni operski libretista i službovao kao kanonik u crkvi Svetoga Marka.
Lanjska produkcija Grada teatra, koja je obeležila prošlogodišnji festival, nije igrana na Svetom Stefanu gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je premijerno izvedena, već na poznatoj starobudvanskoj sceni, između crkava Santa Marija, Sveti Sava i Sveta Trojica. Dugotrajni aplauz prepunog gledališta preksinoć značio je da je drama Vide Ognjenović, prošlogodišnje dobitnice nagrade Grada teatra za dramsko stvaralaštvo, izvanredno „legla” u ambijent. Posebno je dobro tekla priča iz budvanskih dana pesnikovih, kao i ona na samom kraju kada mu u Veneciju u posetu dolazi brat kome se Krsto jada kako je stalno „na dve obale, a nikada doma”.
Priču o budvanskom plemiću Krstu Ivanoviću (17. vek) Vida Ognjenović je vešto plela izdvajajući i akcentujući univerzalne teme kao što su ljubav prema ženi, bratu, svom gradu, životu u tuđini, umetnost i muke koje ona stvaraocu donosi. Briljirali su nosilac glavne uloge Vojin Ćetković (Don Krsto), Ivan Bosiljčić koji igra njegovog brata Tripa, Igor Đorđević (Bruno). Sjajni su bili i Sloboda Mićalović kao Lucija-Rafaela, Marko Baćović kao impresario, Suzana Lukić (Mikaela-Amor) i drugi. Dramaturgiju je potpisao Božo Koprivica, scenograf je Juraj Fabri, kostime su radili Ljiljana Dragović i Milica Martić, muziku Zoran Erić a scenski pokret Ferid Karajica.
Vida Ognjenović koju budvanska, ali i publika u Beogradu i drugim gradovima bivše Jugoslavije pamti po dramama koje je radila za budvanski festival („Kanjoš Macedonović”, „Jegorov put ”, „Trus i trepet”) kaže da su je život i delo Krsta Ivanovića impresionirali pa je svoje viđenje ove ličnosti i vremena u kojemu je živeo pretočila u dramu.
Proteklih dana je veoma živo bilo i na Trgu pesnika, koji je pričom o Šekspiru otvorila Zorica Bečanović-Nikolić. Potom je gost Božene Jelušić bio Slobodan Vladušić iz Subotice, asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, književni kritičar „Politike”, autor više knjiga kritika, eseja i ogleda, dobitnik nagrade „Milan Bogdanović” za književnu kritiku, objavljenu u našem listu.
Na pitanje Božene Jelušić, koja se takođe bavi književnom kritikom, da li se posle Kiša i Pekića srpska književnost može vratiti visinama koje su je odlikovale, Vladušić je kazao da „uz Kiša i Pekića stoji Milorad Pavić, koji je ušao u svetsku, savremenu elitu pisaca. Među savremenim romanima njegov „Hazarski rečnik” koji je preveden na desetine svetskih jezika zauzima visoko mesto.
Vladušić je kazao da se „treperava estetika” ponajbolje oseća kod najpopularnijeg srpskog pisca Svetislava Basare. Govorio je i o „fondiranim” knjigama koje mogu biti prepoznate po tome što se u njima, bez obzira na odnos pripovedanja, ističe svojevrsna lojalnost prema izvesnim idejama.
– Pisac ni u jednom trenutku ne pokušava da svim stranama, pekićevski rečeno, da najbolje šanse. Otuda se može reći da fondirana književnost ne postavlja nezgodna pitanja, što je oduvek bio znak velike književnosti, već ponavlja zgodne odgovore – rekao je Slobodan Vladušić.
S. Gregović
[objavljeno: 11/07/2008]
