Izvor: Blic, 12.Jul.2008, 22:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Domanović je zanimljiv strancima
Konkursna komisija Ministarstva kulture Republike Srbije za prevođenje reprezentativnih dela srpske književnosti odabrala je 35 naslova koji će biti podržani sa blizu 60 hiljada evra.
Bila bi to prijatna, ali ne posebno neobična vest da se radi o nekoj drugoj zemlji. U Srbiji to je podatak za nevericu koliko i za radovanje. Jer, od raspada SFRJ na ovom prostoru (bez obzira kako se država u nekom periodu zvala) nije bilo nijedne instance niti organizovane aktivnosti od strane >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << države koja bi se bavila brigom o prevođenju, odnosno plasmanom sopstvene književnosti van svojih granica. Čak i kada su pojedini pisci sopstvenim snagama uspevali (Milorad Pavić, Dragan Velikić, David Albahari...) ne samo da im se nije „dunuo dodatni vetar u leđa" ili eventualno situacija iskoristila da se promovišu i neke druge knjige i autori već, naprotiv, zbivanja (ako ih je bilo) išla su u kontra smeru. U nekim drugim zemljama, uključujući i region, prevođenje i popularizacija sopstvene književnosti je jedan od prioriteta, a po svojoj prirodi je aktivnost koja ne iziskuje preterano velika sredstva i daje ozbiljne efekte i rezultate.
Romani u prvom planu
No, vratimo se pomenutom konkursu. Dakle, odlukom, sad već bivšeg, ministra Voje Brajovića po prvi put je ustanovljen konkurs za prevodnu književnost namenjen stranim izdavačima iz celog sveta koji konkurišu za prevod reprezenativnih dela srpske književnosti na svoje jezike. Raspisan je 24. januara a do 1. maja, koliki je bio rok, bez medijske pratnje i reklame, konkurisala su 33 izdavača sa 46 projekata, odnosno predloga. Komisija (Ivana Dimić, Drinka Gojković, Neda Nikolić Bobić, Petru Krdu i Mladen Vesković) odabrala je 35.
Slikovitosti radi pomenimo da su za knjige Svetislava Basare zainteresovani Nemci („Mongolski bedeker", „Verlag Antje Kunstmann Gmbh"), Kanađani („Peking By Night", „Less allusifis"), Mađari („Uspon i pad Parkinsonove bolesti, „Lavik 92 Timp Kiado Kft). Pomenuti mađarski izdavač iz Budimpešte tražio je i „Divlje jaganjce" Eve Ras, „Idi vreme je" Marije Jovanović, „San o ljubavi i smrti" Filipa Davida, „Ako je to ljubav" Mihajla Pantića. Za „Časove radosti" Vladana Matijevića bili su zainteresovani Španci („Lengua de Trapo") i Nemci („Schirmer Graf Verlag). Dva romana Davida Albaharija („Cink" i „Mamac") tražili su Italijani, a Poljaci (Wydawnictwo Czarne iz Volovjeca) „Put za Aljasku" Bore Ćosića, „Ekatarini" Marije Knežević i delo „Išmail" Vladimira Arsenijevića. Izdavač „Agawa" iz Varšave zainteresovan je da prevede „Seobe" Miloša Crnjanskog" i izabrane pesme Stevana Raičkovića. Bugarski izdavač „Sigmati" iz Sofije tražio je tri knjige Dragoslava Mihajlovića („Kad su cvetale tikve", „Petrijin venac" i „Treće proleće"), a „Balkani" (takođe iz Sofije) „Glasam za ljubav" Grozdane Olujić. I tako dalje, i tako redom.
Gledano sa stanovišta žanra najveće interesovanje vladalo je, razume se, za romane. Što se drugih žanrova tiče Francuzi (L’Espace d’un instant, Pariz) su tražili drame Milene Marković, a „Non lieu" (takođe iz Pariza) pripovetku „Danga" Radoja Domanovića, kao i studiju „Vidovdan i časni krst" Miodraga Popovića. „Panorama" iz Bugarske zainteresovana je za drame Branislava Nušića. „Antologiju savremene srpske pripovetke" tražili su ukrajinci („Kalvarija" iz Kijeva) a „Wieser Verlag" iz Beča zbirku stihova Zlatka Krasnog.
Jedanaest projekata nije podržano
Što se traženog novčanog iznosa (po jednoj knjizi) tiče najmanji je 200 evra („Erotske priče" Milorada Pavića, „Folio" iz Harkova, Ukrajina), a najveći 3.500 evra (za knjigu drama Milene Marković). Prosečni traženi iznosi su uglavnom u rasponu od 1,5 do 2 hiljade evra.
Među projektima koji nisu podržani (njih 11), po rečima Mladena Veskovića iz Ministarstva kulture Republike Srbije, je nekoliko koji nisu imali potpunu dokumentaciju i šest naslova koje je tražio austrijski izdavač „Wieser Verlag", ali za 2009. i 2010. godinu a konkurs se odnosio samo na tekuću godinu. Odbijanje podrške za tih nekoliko naslova uglednom austrijskom izdavaču ne bi bilo posebno vredno pomena da ne prvocira krupno pitanje - budućnost pomenutog konkursa.
Kulturna i šira javnost uverena je da će se sa ovom praksom ne samo nastaviti, već da će se čitava stvar dodatno razviti. Tim pre što je Ministarstvo kulture uradilo projekat prevođenja na engleski jezik „Istorije srpske književnosti" u izdanju Pen centra, što će stranim izdavačima omogućiti uvid u srpsku književnu produkciju. I mada niko od nadležnih ne negira pomenute nade ipak se, zbog iskustava prethodnih godina, javlja zebnja. Pitanje sigurnosti kontinuiteta ovakvih aktivnosti (na žalost) tiče se zakonske regulative u kulturi (koje ili nema ili je zastarela ili je na čekanju ili...). A to je već drugo i dugo pitanje. I dok se to (zakonsko) drvo ne zasadi i ne donese plodove stvari će zavisiti od (ne)raspisanih konkursa.
Sto slovenskih romana
Od naročite važnosti za afirmaciju naše kulture je prevođenje srpske književnosti na strane jezike je i projekat Foruma slovenskih kultura - „Sto slovenskih romana".
Forum slovenskih kultura je međunarodna fondacija osnovana sa ciljem promocije, saradnje, ostvarivanja zajedničkih prioriteta u oblasti kulture i umetnosti slovenskih zemalja. Projekat „Sto slovenskih romana" podrazumeva uzajamno prevođenje po 10 romana iz 10 zemalja objavljenih u periodu od pada Berlinskog zida do naših dana. Kada je reč o našim knjigama koje će biti prevođene na drugih devet jezika (a 2015, shodno projektu, i na engleski) to su :"Pijavice" Davida Albaharija, „Na Gralovom tragu" Svetislava Basare, „Komo" Srđana Valjarevića, „Ruski prozor" Dragana Velikića, „Madonin nakit" Lasla Blaškovića, „Lagum" Svetlane Velmar Janković, „Kuća mrtvih mirisa" Vide Ognjenović, „Sudbina i komentari" Radoslava Petkovića, „Sitničarnica kod srećne ruke" Gorana Petrovića i „Oproštajni dar" Vladimira Tasića.
