Izvor: Politika, 13.Mar.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dokumentarac nije apsolutna istina
Solunski festival dokumentarnog filma nudi bogat izbor svedočanstava sveta u velikom metežu, dubokom socijalnom i moralnom diskontinuitetu
Solun – Po broju filmova, programskih celina, paralelnih događaja i po broju gledalaca, solunski Festival dokumentarnog filma – Slike 21. veka, od 9. do 19. marta, jedan je od najvećih festivala ove vrste u Evropi. Ponuđeni filmovi tematski su razvrstani, ali svi u svojoj osnovi potvrđuju Džon Grirsonovu definiciju dokumentaraca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao kreativne interpretacije stvarnosti. Autori se opredeljuju za različite estetske pristupe, metodološke okvire i ideološke pravce, ali im je zajednička stvaralačka strast i želja da se dođe do istine.
I upravo to – istina, tema je beskrajnih diskusija i debata vezanih za pitanja koliko stvarnosti ili istine dokumentarni film može da „uhvati” i koliko se viđenom sadržaju može verovati kada se zna da dokumentarista bira ugao gledanja, snima, intervjuiše, kreira unutrašnju filmsku naraciju, koristi montažu, dodatne efekte, zvuk, muziku. Ukoliko bi ste dublje uronili u ova otvorena pitanja, došli biste do istih zaključaka do kojih su došli ovde prisutni autori sa svih krajeva sveta, učesnici 14. Solunskog festivala dokumentarnog filma. Dokumentarni film i istina, dokumentarni film i stvarnost, pitanja su možda više filozofska nego pragmatična. I iz autorskog ugla gledanja vodi se stalna borba za što više istine, a dokumentaristi Džoi Berlindžer i Brus Sinofski kažu i sledeće: „Nije moguće filmovati apsolutnu istinu. Naš film je naša istina, a ne apsolutna istina. Naš film je naša verzija stvarnosti, a ne stvarnost sama po sebi”.
Sledeći ovakvu definiciju dokumentarnog filma može se reći i da ovogodišnje solunske Slike 21. veka nude 185 takvih istina i verzija stvarnosti, koje oslikavaju svet (ne samo Grčku i Evropu) u velikom metežu, u dubokom socijalnom i moralnom diskontinuitetu, portretišu ljude u nemogućim uslovima života. Njihovi autori hrabro su sa svojim kamerama snimali po uzavrelim ulicama Kaira, Atine, Madrida, u iranskom kućnom pritvoru, po zaleđenom, problematičnom,ali i poetičnom Arktiku, po bordelima Meksika i Tajlanda i u izmučenim palestinskim selima. Njihovi dokumentarci u kojima iznose neka nova saznanja i životnih detalja iz dalekog sveta, zakivaju solunske gledaoce za sedišta, a filmske kupce –solunski festival ima i svoj dobro posećeni market, a među kupcima najagilnije su velike televizijske stanice – naginju na hitru reakciju.
Među filmovima koji se prikazuju u programu „Pogled na svet”, ali i u „Balkanskom fokusu” je i dugometražni dokumentarac „O Gringo” Darka Bajića, čiji je glavni akter Dejan Rambo Petković, fudbaler koji vrhunac svoje karijere i slave nije doživeo u Srbiji,u kojoj je nekoliko sezona igrao za „Crvenu zvezdu”, već u zemlji Pelea, Zikoa, Ronalda i Ronaldinja – u Brazilu. I solunska publika je ovaj punokrvni i uzbudljivi dokumentarac, ličnu istoriju sportiste i čoveka koji nije zaboravio ni svoje korene ni svoju zemlju, za čiju reprezentaciju nikada nije igrao, veoma toplo i dočekala i ispratila. U razgovoru s publikom i novinarima, Bajić je objasnio kako je Petkovića upoznao u Sao Paolu 2001. godine, kako je bio impresioniran njegovom popularnošću i ljubavlju brazilskog naroda prema njemu i kako se još tada zapitao da li je moguće da ga gotovo 40 miliona Brazilaca smatra za svog idola, a da je u Srbiji bio gotovo nepoznat. Na kraju razgovora,Bajić je još istakao da je pred samo snimanje filma o Gringu imao veliku sreću da se sve kockice slože. Petković je još jednom sa svojim timom osvojio titulu, ušao u Kuću slavnih i primio odlikovanje od predsednika Brazila.Te okolnosti za film nisu mogle biti povoljnije, istakao je Bajić.
Dubravka Lakić
objavljeno: 14.03.2012
