Izvor: Politika, 08.Dec.2008, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dok god vrištiš ima nade

Ono što sam siguran to je da će ovo biti jedna izuzetna komedija, a razlog zašto se smejemo jeste oslobađanje, kaže Dušan Kovačević, koji u „Zvezdara teatru” postavlja svoj novi komad „Generalna proba samoubistva”

„Gde si ljubavi, zašto si sva tako zadihana? Vežbaš, nisam znao, nisi mi rekla da si krenula na časove plesa...” – prve su reči koje smo čuli pre dva dana, na početku probe najnovijeg komada „Generalna proba samoubistva” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dušana Kovačevića, čija će premijera biti izvedena u petak, 12. decembra, na sceni „Zvezdara teatra”. Svoju dramu sa podnaslovom „Malo gorka komedija o laži” Kovačević je napisao pre desetak godina, sa namerom da je scenski oživi odmah posle „Doktora Šustera”.

Sticajem okolnosti, „Generalna proba samoubistva” se na scenu postavlja tek sada. Radnja se dešava na Pančevačkom mostu i u jednom magacinu pored Dunava, a prati priču o čoveku koji hoće da se ubije i koga spasavaju, da bi se na kraju ispostavilo da bi bilo bolje da to nisu uradili! Kovačevićeva najnovija drama, zapravo, jeste tragikomedija današnjeg vremena koju je autor video kao isprepletanu igru različitih žanrova.

I, dok većina sugrađana mirno nedeljno podne koristi za porodični predah, u „Zvezdara teatru” zatičemo radnu atmosferu. Cela autorska ekipa predvođena Dušanom Kovačevićem je na okupu. Nenad Brkić, zadužen za scenografiju, oštrim okom iz sale prati dešavanja na sceni. Nešto kasnije, zatičemo ga kako sa majstorima doteruje scenu. Tu je i, uvek raspoložena, Marina Vukasović-Medenica zadužena za kostim, ali i Vladimir Marković koji je potpisao muziku.

Na sceni, sledeća situacija – odlično transformisani Branimir Brstina menja uloge, ali i partnere. Kako i ne bi kada tumači četiri lika: kapetana, biznismena, psihijatra, advokata. Golemi posao ne pada mu teško jer je majstor svog zanata. Branislava Lečića gledamo u dve uloge, u liku samoubice i njegovog brata. Ana Franić tumači Devojku, a Janoš Tot Ribara.

„Vidiš kako sam ja popustio sa živcima. Vrisnuo sam kao ludak”, čuju se reči Branislava Lečića sa scene.

„Dok god vrištiš, ima nade. Vrisnuo si, svaka ti čast”, replicira mu Brstina.

Pored gorkih, duhovitih, tužnih i oporih rečenica koje glumci, koji su gotovo sve vreme na sceni, izgovaraju, primećujemo i lepu saradnju među kolegama.

„Kaži mi kako ti najbolje odgovara da se namestim”, pita u neformalnom razgovoru Branimir Brstina neumornog Branislava Lečića, koji u jednom trenutku ima zadatak da ponese Brstinu sa kraja na kraj scene. Lečiću to, uverili smo se na licu mesta, ni najmanje ne pada teško jer ima ogromnu kondiciju.

Scenografija originalna: slika-pano Dunava sa akcentom na Pančevačkom mostu spušta se, kao reka, od izvora – vrha scene do ušća – bine. Tu je i neizostavna, mala maketa grada „Sunčanog sna” koju, na sugestiju Dušana Kovačevića, mlada glumica Ana Franić smešta nedaleko od Novog Sada. I tako ukrug... Smenjuju se scene. Menjaju kostimi.

U sali tišina. Pomno se prati svaka sitnica. Ipak, u jednom trenutku, tišinu narušava šuškanje celofana. Dušan Kovačević jede krem-bananice.

– Pada mi šećer jer radimo po ceo dan. To nikada nisam činio ali, s obzirom na to da ima dana kada se proba od ujutro do uveče, čovek ne može bez dodatne energije.

Kovačević za „Politiku” govori kako je tekst drame „Generalna proba samoubistva”, zapravo, priča o jednom osećanju vremena, o ljudima koji su posle svega što nam se dogodilo u stanju šoka.

– I to vreme koje je bilo u iščekivanju velikih promena polako se troši, nestaje, a ono što je najtragičnije jeste nedostatak nade – kaže poznati dramski pisac. – Taj nedostatak nade manifestuje se najočiglednije u crnim hronikama. Skoro svakog dana možete da pročitate da je u nekom gradu ili selu počinjen strašan zločin ili da je suicid u naglom porastu. Sve to, indirektno, priča o direktnim posledicama, ali ne samo ove tranzicije koja se stalno pominje pošto ovu našu noviju istoriju delimo na periode. Reč je o tranziciji koju Srbija trpi od 1945. godine. Postoje ljudi koji ne bi voleli da se sećaju svoje prošlosti, ili onoga što je činjeno od 1945. godine pa do Miloševića. Sve se to lepo razdelilo i sva krivica je svaljena na poslednjih dvadesetak godina, što apsolutno nije tačno.

Sve ovo što nam je Dušan Kovačević ispričao bio je povod i da napiše, kaže nam, ovaj tekst i da napravi predstavu.

– I ne bih, čak i da hoću, mogao da ovaj komad prepričam jer je to gotovo nemoguće. On imamehanizam, a to je onaj u kojem živimo. On glasi: odete danas kod jednog čoveka, a on vas pošalje kod drugog, drugi vas pošalje kod trećeg, treći kod četvrtog koji je, u stvari, isti čovek. Ako bih baš morao da prepričavam ovaj komad, onda je to to. Jedan isti čovek vas šalje kod samog sebe. E, sad, čime se on bavi uopšte nije bitno – kaže Dušan Kovačević, i dodaje:

– Ono što sam siguran, to je da će ovo biti izuzetna komedija, a razlog zašto se smejemo jeste jedan jedini: oslobađanje. Oslobađanje od svega ovoga o čemu smo pričali. I, ako se dogodi da ljudi izađu nasmejani nad činjenicom da je smeh vrsta samoodbrane i vrsta katarze, onda će to biti pun uspeh – podvlači istaknuti pisac.

Probe predstave traju po ceo dan. Glumačkoj ekipi, ipak, ne nedostaje elana. I odmaraju, zapažamo, radno. I tako – iz dana u dan.

– Ovo je još uvek uigravanje. Komad je težak. Nosi svu tragičnost, pri tome i komičnost, jer je u pitanju komedija, crna gorka komedija. Igram samoubicu i njegovog brata, oni su dva antipoda: jedan je jednostavno rafiniran čovek koji se ne uklapa u vreme u kojem svi mi živimo. Osetljiv je, traži normalan odnos, poštovanje integriteta ličnosti, traži da se dostojanstveno drži. Znači arhaičan tip u odnosu na vreme u kojem živimo. Brat je neko ko se snalazi u vremenu u kojem živimo koje kao da je pomereno, „iščašeno u zglobu”, što bi rekao Šekspir u „Hamletu”. Svet je iščašen iz zgloba jer su duhovne vrednosti postale nevažne. Predstava može biti opomena za vrednosti koje su postale arhaične, a to su one duhovne, bez kojih nema smisla – kaže za naš list Branislav Lečić koji završava predstavu efektnom rečenicom:

„Ovo je, ipak, samo pozorište”.

Borka Trebješanin

----------------------------------------------------------

Naša tranzicija od 70 godina

– Naša tranzicija – dodaje Kovačević – traje sada već 70 godina i ono što je počelo da se urušava onda, urušilo se tokom devedesetih godina do kraja. Posle 2000. godine, zbog silnih obećanja, narod je očekivao da će to da krene naglo što, opet, nije realno. Jer, ako ste bolesni sedamdeset godina, ne možete za nekoliko meseci ili godina da se oporavite. Tako je došlo do dezinformacije, ali je to narod prihvatio i racionalno i emotivno. Promene su veoma spore, uz konstantna ucenjivanja sa strane koja dodatno doprinose depresiji jer danas obećaju, recimo, da ćemo biti na beloj šengenskoj listi do kraja 2008, pa onda do 2010, pa onda do 2020. godine" Izgubljeno je poverenje u promene.

[objavljeno: 09/12/2008]

Nastavak na Politika...