Izvor: Blic, 30.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Događaj godine
Događaj godine
Sva je prilika da se naš kulturni događaj godine dogodio van ove zemlje, van našeg kontinenta. Naročito se to može reći ako smo skloni da nečija individualna postignuća sa lakoćom (i površnim domoljubnim osećanjima) prisvajamo kao da imamo nekog udela u toj stvari.
Pre nego što imenujemo taj događaj, hajde, a povodom novogodišnje euforije inventarisanja, da pokušamo ustanoviti šta je osnova kulturnog života zemlje u kojoj živimo. Usuđujem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se tvrditi kako je to, ta osnova, ta suština – nedostatak izuzetnosti. Sa izvesnim porastom kvaliteta života, što ne znači ekonomski boljitak, nego tek nešto slobodnije disanje, prilike da se dogodi nešto izuzetno nisu učestale: štaviše, proredile su se.
Srbija, naime, nije realna, ali ni posve virtualna država. Više je, nekako, medijska tvorevina. U primitivnoj medijskoj utakmici u kojoj su ulog virtuelni žetoni zvani reklamne sekunde, u zemlji u kojoj je pivo strateška sirovina, kulturni život odvija se u granicama osrednjosti. Ovo ne znači da ne nastaju dobra dela, remek-dela, čak. Radi se o društvenoj percepciji takvih činova; ona je sasvim obeshrabrujuća, možda i zato što je na snazi odsustvo spremnosti da se prepozna izuzetno delo, da ga se kao takvog imenuje, vrednuje i ustoliči, da mu se da značaj izvan njega samoga. Drugačije rečeno, opšti pad estetskih i etičkih vrednosti nije povoljno okruženje za stvaralaštvo.
U tom i takvom kontekstu, kulturni događaj godine, izuzetan događaj u svakom smislu, za koji mi nikako nismo zaslužni osim činjenice da je osoba o kojoj je reč počela svoj rad ovde, jeste 'Sedam lakih komada' Marine Abramović u njujorškom Gugenhajmu.
Zašto se tako nešto (nikad) ne dešava ovde?
Skrivena biografija
'Nasilnička prošlost' reditelja Dejvida Kronenberga
Ako živite u nekoj ušuškanoj američkoj varošici ili na beogradskoj Čuburskoj padini, nemojte se mnogo iznenaditi ako se u jednom trenu pokaže da je vaš smireni sused, sa zbrinutom građanskom porodicom, u nekom pređašnjem životu obavljao krvave poslove u Filadelfiji ili Vukovaru. To nam uzgred poručuje film 'Nasilnička prošlost' (god. proizvodnje 2005, trajanje 96 min.) cenjenog kanadskog reditelja Dejvida Kronenberga. Poznat po delima koja pripadaju psiho-hororu, sajens-fikšnu, nadrealnim pričama o gubljenju identiteta, mračnim patološkim porocima i opsesijama, autor ovoga puta gradi realističku priču u stilu mejn-strima, da bi potom uveo u igru motivsko-žanrovsku komponentu pozajmljenu iz vesterna ili gangsterskih saga (kao u Leoneovom 'Bilo jednom u Americi'). Mirni porodični čovek Tom Stal (Vigo Mortensen) postaje junak dana jer je u svom skromnom restorančiću u samoodbrani sredio dvojicu nasilnika. Nagli medijski publicitet privlači one koji znaju nešto o njegovom životu pre dolaska u ovaj grad.
Scenario za ovaj film je Džoš Olson napisao prema jednom stripu, a Kronenberg vešto gradio atmosferu porodičnog mira u koji se upliću tragovi sumnje da je otac porodice nešto sakrio. Od kriminalne prošlosti se ne da pobeći, što pokazuje Tomov obračun sa bratom Ričijem Kjuzakom (izvrsna glumačka minijatura Vilijama Harta). Završavajući film ponovljenom scenom, porodičnim doručkom, Kronenberg nagoveštava kako je nasilje sudbinski upleteno u istoriju američkog društva, ali i u antropološku osnovu čovekovog samoodržanja. Izvorni naslov, 'The History of Violence' (Istorija nasilja) naš uvoznik je prepevao, suzivši pojam nasilja na prošlost. Znalački i stilski umiveno (za nečiji ukus možda i previše akademski) Kronenberg ovim filmom pokazuje kako nije lako preskočiti deo sopstvene prošlosti, budući da živimo u kulturi 'obogaćenoj' nasiljem.
