Izvor: Politika, 07.Nov.2013, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobrovoljac u zatvoru KGB-a
Na nekim dokumentima sam video tragove krvi. - Iza brojeva krila su se imena plejade ruskih pisaca: Kljujeva, Ahmatove, Gumiljova, Cvetajeve
Život na Kolimi, makar i u vreme kad odavno nije bilo logora, ne može da ne ostavi traga – priča Vitalij Šentalinski, ruski pisac koji je u sovjetsko vreme dugo tamo živeo, radeći kao novinar. Tokom čitavog boravka u Magadanu, senka Staljinovih dušegupki vitlala je oko grada. A kako i ne bi – najveći broj stanovnika zapravo su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potomci nekadašnjih logoraša, „neprijatelja naroda”, „zločinaca“, prognanih zauvek iz svojih gradova, iz svojih kuća, iz svojih porodica.... Šentalinski je sa njima živeo, družio se, razgovarao i često se pitao kako da se sačuva uspomena na žrtve neviđenog terora među kojima je bilo i mnogo uhapšenih pisaca i njihovih „uhapšenih” rukopisa – u vreme kad je pisati o svemu tome bilo zabranjeno. Čim je Gorbačov skinuo oznaku „tajna” sa dosijea u Lubjanki, osnovao je Komisiju za očuvanje nasleđa represiranih pisaca, i pošto je dobio neophodne dozvole, zakucao na vrata zloglasnog zatvora KGB-a, u kome su u strašna vremena ljudi saslušavani, mučeni i ubijani. Dočekao ga je crni humor jednog islednika: „Vi ste jedini koji je ovde dobrovoljno došao, gde da vas smestim!“
Šentalinski kaže da se i danas, posle više od 20 godina, naježi sećajući se te prilično neslane šale... ali, najgore ga je tek čekalo – doneli su mu više od 200 debelih, crvenih fascikli koje su sadržale sudbine poznatih i nepoznatih žrtava represija tridesetih godina prošlog veka.
„Zatvorio sam ih i ustao, morao sam duboko da udahnem pre nego što sam počeo ozbiljno da se bavim time. Nije mi bilo ni na kraj pameti da će taj posao trajati punih 20 godina”, kaže pisac.
„Zločin bez kazne“, treći tom trilogije nastale kao rezultat tog dugogodišnjeg rada, u izdanju beogradske „Rusike”, u prevodu Nede Bobić i Ljubinke Milinčić, pisac će predstaviti 12. novembra u 17 sati u Ruskom domu u Beogradu.
– Bilo mi je veoma teško da radim sa takvim materijalom, na nekim dokumentima sam video tragove krvi... imao sam želju da zatvorim fasciklu... Ali, nije se moglo nazad. Posle godina represija, i još dužeg ćutanja o njima, bilo je neophodno učiniti sledeći korak, zameniti na dokumentima oznaku „Državna tajna“ oznakom „Čuvati večno“ – i pamtiti večno. Iz godine u godinu pretvarali smo brojeve u imena, i pred nama se pojavljivala plejada ruskih pisaca – Kljujev, Ahmatova, Gumiljov, Cvetajeva i mnogi, mnogi drugi poznati i manje poznati pisci.
Poznato je da je to bilo strašno vreme kada su i zidovi imali uši, kad su prijatelji jedan drugoga prijavljivali policiji. Ipak, kad vidimo da su to radili i neki od izuzetnih ljudi, slavni pisci, nekako zazebe oko srca?
– Neki od tih ljudi su spasavali sebi ili svojoj porodici život. Ali nisam siguran da je to opravdanje, mislim da uvek postoji izbor. Mogu se pisati stihovi o prirodi, o cveću i drveću, a mogu i u slavu Staljina, a to znači i – terora. I to sa opravdanjem da hoćeš da preživiš.
A ako vam postavim jedno strašno pitanje – da ste se našli u takvoj situaciji i da je trebalo da „Odom Staljinu“ spasavate, ne svoj život, nego život svoje dece, kako biste reagovali?
– Ne mogu da odgovorim na to pitanje. I mislim da niko ne može. Uveren sam – dok se čovek ne nađe u toj situaciji, ne može da odgovori. Danas nam je lako da sudimo, ali mnogi koje su mučili i vodili na streljanje iz korena su se menjali. „Ja sam postao drugi čovek”, rekao je Piljnjak pre streljanja. Pa pak, ne može se sve pravdati, ne možemo da kažemo – kad je već bilo takvo vreme, i kad su svi bili podlaci, i ja treba da budem podlac! Čovek uvek ima izbora. Ja nikoga ne osuđujem, nisam živeo u to vreme, nisam padao u takav žrvanj i ne znam kako bih se ponašao, ali znam i primere kad su se ljudi suprotstavljali, kad su koristili to pravo izbora i branili dostojanstvo i svoju reč. Na primer pesnik Kljujev, Jesenjinov učitelj, na saslušanju je rekao da ne prihvata sovjetsku vlast, da ona seje užas i uništava zemlju, da je kolektivizacija zločin. Za te reči platio je životom! Mandeljštajm je napisao pesmu protiv Staljina, koja je bila poetski atentat na Staljina! On se zaista poneo kao pesnički terorista. I nije porekao svoje reči! Ili akademik Pavlov koji je u pismu Molotovu pisao: Vi sejete fašizam po celom svetu“!
U suštini, veliki ljudi su retko bili doušnici, a oni koji su bili samo talentovani – jesu. Kao da su želeli da dobiju još vremena, da razviju svoj talenat! Ne kažem da nije bilo i obrnutih primera, ali su zaista bili retki, iako je sad veoma moderno tražiti „fleke na suncu”. Sad izlaze knjige „Anti-Ahmatova“, „Anti-Pasternak“... I o Cvetajevoj imaju neke podatke koji je kompromituju... Voleo bih da citiram Puškina, koji je na želju gomile da svakog sroza na svoju meru i dokaže da je „mali kao mi, i podao kao mi“, odgovarao – „Lažete, podlaci! Da, on je mali, da, on je podao, ali ne kao vi!“
Uostalom, kad gledamo sveću, mi vidimo da ona kaplje i prlja sto, ali – ona još i svetli!
Vi se niste ograničili samo na Staljinovo vreme, „kopajući“ dublje, našli ste dokaze da je toga bilo i u drugim vremenima, pa imamo i poglavlje „Statir“, pravi biser „Zločina bez kazne“.
– Tu temu sam dodao u priču o zločinima Lubjanke, da bih napravio retrospektivu ruske književnosti, da bih povezao sve – od sveće do sveće. Sveću su zapalili još u to vreme, i doneli je do današnjeg dana. Ovde je reč o sudbini ruske reči. Ona nas mnogome uči. Ispostavlja se da to što mi, tobože, otkrivamo i saznajemo, nije ništa novo, sve je već bilo.
Bojimo se da će i dalje biti, i ne samo u Rusiji... Ovih dana smo svedoci kako jedna velesila hoće da ućutka jednog jedinog čoveka... reč je oduvek bila opasna. U knjizi imate poglavlje „Pesnik terorista“, pri čemu je on terorista čije oružje nije puška i nije nož, već reč!
– Reč je još od jevanđelista, sveta, reč je sećanje, reč ima sakralni smisao. U reči je skoncentrisana ogromna energija, energija misli, mudrost, duhovni otpor... Energija reči se može uporediti sa atomskom energijom. I najbolji pisci se približavaju od reči (u množini) do Reči koja se piše velikim slovom. To je logos, to je Reč–Bog. Reč je prozrenje, pogled u budućnost i, razume se, za svakog vladara u sva vremena, reč je druga vlast, prava vlast, koja mu je suprotstavljena. Zato je i progonjena. Posebno u Rusiji koja je zemlja pisaca, velike ruske klasike, književnost je uvek bila sve – i parlament, kad pravi nije postojao, i filozofija, jer je filozofija takođe prešla u književnost. Genij ruskog naroda pojavio se upravo u literaturi, i ruski put ide upravo kroz literaturu.
------------------------------------------------------------
Državna ideja Rusije
Ja bih reči oca Potapa Igoljnišnikovog iz grada Orjol na Uralu „O, Čoveče, spoznaj svoje vrline” urezao u zidine Kremlja, kao državnu ideju Rusije! Te reči su za sva vremena, a izgovorene su 300 godina pre Saharova i Solženjicina! A mi sve tragamo i tragamo i nikako da spoznamo, i nikako da steknemo dostojanstvo, nikako da ispravimo kičmu! A to je najvažnije za čoveka u svakoj državi, u Srbiji, u Francuskoj, u Rusiji...
Ljubinka Milinčić
objavljeno: 08.11.2013.
