Izvor: Blic, 03.Feb.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobri pisci stižu iz provincije
Iako se o provinciji uvek razgovaralo sumnjičavo i s velikom dozom nipodaštavanja njenih razlika u odnosu na metropolu, većina varoši i gradova po Srbiji danas se, pre svega, raspoznaje po svojim piscima, slikarima, muzičkim stvaraocima...
Posebno kad se radi o književnosti, reč provincija je pomalo zastarela, jer u tzv. srpskoj provinciji žive neki važni pisci ovog jezika. Doduše, Beograd jeste prestonica i književnog života, u njemu se sabira i prelama >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << savremena srpska literatura, ali jedna odlična spisateljska reprezentacija sedi po malim mestima.
Samo u Požegi stvaraju Dragan Jovanović Danilov, Milenko Pajić i Dragan Todorović, u komšijskom Arilju živi Dobrilo Nenadić, u Lajkovcu Radovan Beli Marković, Niš je prepoznatljiv po Zoranu Ćiriću, Kraljevo, opet, po Goranu Petroviću, Radivoj Šajtinac živi i stvara u Zrenjaninu, Vladan Matijević u Čačku, Petru Krdu u Vršcu, Milan Orlić u Pančevu...
Neki od njih govore za "Blic nedelje" upravo o tome kako gledaju na temu življenja i stvaranja u srpskoj provinciji.
Dragan Jovanović Danilov, jedan od najistaknutijih srpskih pesnika i dobitnik brojnih književnih nagrada, ne razmišlja u kategorijama da li je življenje u Požegi prednost ili mana, i dodaje da nema odisejski kompleks lutalaštva.
- Vidite, ja sam zakleti stanovnik malog grada. Volim da sam uvek na istom mestu, skoncentrisan na svoj rad. Vremenom sam naučio da uživam u posvećenosti jednom mestu. Nasuprot ingenioznim pustarama megalopolisa, kucaju diskretna srca malih gradova i varošica razbacanih svuda po svetu. Puls Požege je ono što meni najviše odgovara. Ono što je bitno za pesnika jeste privrženost poeziji, tekstu, ostalo je od drugorazrednog značaja - kaže Danilov.
Pisac nezaboravnog "Doroteja" Dobrilo Nenadić kaže da nema novinara s kojim je razgovarao a da se nije iščuđavao otkud pisac u provinciji i među agronomima, i naglašava da je za pisanje potrebno tako malo pribora, samo pero i svežanj kakve dobre hartije.
- Ako imaš šta da zanimljivo ispripovedaš, možeš to da pribeležiš i sedeći na kakvom panju na ivici šume ili na tronošcu u brvnari, a ako nemaš, badava su svi ugođaji ovoga sveta. Ovima u centrima je lakše, sve im je tu pod rukom, ali podrška prijana i ispisnika slabo šta vredi, ne vrede ni nameštene nagrade - lošoj knjizi spasa nema, džaba sva larma telala i dobošara, bez čitalaca knjiga svene kao struk paprike u suvoj zemlji - ističe Nenadić.
Prema rečima Gorana Petrovića, stvarati se može svuda, jednako dobro ili loše. Biće, ipak, kako mu se čini, da je u unutrašnjosti nešto lakše održati ravnotežu između sušte književnosti i svekolikog književnog života, ravnotežu od koje ne tako retko zavisi potpuna, a neophodna predanost radu. Petrović ističe da ako se usklade ove dve krajnosti, usamljenička i javna, što se ujedno snažno privlače i odbijaju, sve druge razlike kojima se pojedine sredine odlikuju nisu od presudnog značaja.
- Uprkos prepotopskoj zaparloženosti i kosmičkom osećanju čamotinje i žabokrečine koju vam provincija garantuje u svakom trenutku vašeg bitisanja, postoji ipak i ono nešto što pisci s misijom priželjkuju, a to je neka vrsta zagrobnog mira i izolacije, bez čega nema pisanja na duže staze. Naprosto, u provinciji ste oslobođeni balasta snalaženja i tumaranja po književnoj čaršiji, budući da tako nešto postoji samo u Beogradu - tvrdi Zoran Ćirić, kao i Petrović, dobitnik prestižne NIN-ove nagrade za roman godine.
Kako sam kaže, pored toga što se u provinciji sreće pomalo iščašena verzija presnog života, ako se tolika količina sačuvane energije usmeri na književni rad, s posvećeničkom predanošću, nešto literarno će se već ispiliti.
.jpg)
