Izvor: Blic, 15.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobra vest
Dobra vest
Galerija 'O3one'
Na ovogodišnjem Belefu bilo je obilje lepih događaja (i vesti), ali onaj kojom se Beogradsko kulturno leto završilo, ne uzimajući u obzir 'Mocartov filmski festival' na Trgu Republike, ili 'Mangadrom' u Domu omladine, koji su bili najposećeniji (prvi ni kiša nije omela), svakako je izložba 'Dobra vest' u Galeriji 'O3one', na Andrićevom vencu.
Misija projekta 'The Good News' je širenje ideje da savremeni mediji komunikacije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svuda oko nas jesu moćna sredstva, kojima je moguće preneti ne samo loše vesti kojima smo svakodnevno zapljuskivani sa naslovnih stranica štampe ili TV ekrana već da su dobre vesti o ljudima i njihovim životima, ono što treba da zauzme svoje mesto. A dobre vesti su svuda oko nas! Ljudi svakodnevno čine neverovatna pozitivna dela koja inspirišu i podstiču druge.
Kreativci - dizajneri, internet i film mejkeri, muzičari, umetnici itd. mogu da pomognu da dobre vesti postanu dostupne širokoj publici. Upravo to je izvela grupa kreativaca podstaknuta idejom Parsons škole za dizajn u Njujorku. Izložbu čine plakati, audio, video i internet zapisi i interaktivni radovi. I mada bi se o radovima moglo raspravljati koliko su razumljivi i uspeli, duhoviti i podsticajni, poenta nije da ih se dovodi u pitanje, već da se ideja osvanula i kod nas upravo na Belefu, podrži i od nje načini tradicionalna smotra.
Jer, tragati za lepim vestima, bar prateći medije, nije nimalo lako. U njima je život negde drugde, a ipak nije tako. Daleko bilo da lepih vesti nema. Na šta bi život ličio bez njih. Treba ih samo plasirati. A ko će drugi nego umetnici. S njima se lakše diše!
Najefektnije je u tom smislu bio film 'Živi muzej' Džesike Ju, o umetničkom tretmanu u psihijatrijskoj bolnici.
Memla
(Miroslav Josić Višnjić 'Priče iz trapa', Narodna knjiga, 2006)
Junaci ovih priča su božjaci (Bore Stankovića), preseljeni na Bulevar revolucije devedesetih godina prošlog veka: nastradali u oluji (života ili hrvatske vojske), oni su sada bezopasni ludaci, nekoristoljubivi tezgari i beskućnici, kojima je, posle smrti (svih) bliskih ('Škripica', 'Žalka', 'Komša'), 'nešto puklo u glavi ili u grudima' ('Konte'). Zaboravljajući lična (krštena) imena, oni se odriču (oboženog ljudskog) identiteta i prisvajaju nadimke, da bi sebe i svoje živote zvanično sveli na različite vrste pretrpljenih poraza i poniženja ('Tezga', 'Nećka', 'Samka', 'Šupče'). Opsesivnim i gotovo filozofski beskorisnim preturanjem po kontejnerima i skupljanjem đubreta duž Bulevara, 'jedine gradske žile kucavice' ('Kesa', 'Konte'), ovi junaci postaju 'suštinski element koji je u sebe usisao sve neodređeno i beskonačno' iz slivnika jednog bolesnog društva ('Apejron', 'Frajle', 'Čičko'); sudbina rešenih istorijskim (političkim) datumima (okršaja kod Podvožnjaka 1968. i bombardovanja 1999) ili voljom 'novih' spodoba, rođenih u mraku totalitarnog režima ('Mastilo', 'Vesela'), oni su šifre koje omogućavaju odgonetanje grotesknog duha minule i, u kolektivnu podsvest, s mukom potiskivane, epohe.
Pošto su 'izvađene iz trapa', kao (memljivi) plodovi prošlog (društveno-političkog, ali i poetičkog) doba, ove priče se suprotstavljaju svemu što je u savremenoj književnosti novo i poželjno: one nas vraćaju zavičajnoj prozi (u izolaciji) kada smo željni putovanja, neukim usmenim pripovedačima kada nam gode raspisani intelektualci, političkom vicu kada nam je potrebna filozofija i unakaženoj interpretaciji tradicije kada je neophodna njena rehabilitacija.
|
