Izvor: Politika, 10.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobar učitelj glume
Neko voli da igra šah, preferans, fudbal, a ja najviše volim da se igram te neverovatne maštovite igre koja se zove pozorište, kaže glumac Mihailo Miša Janketić
INTERVJU
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu nedavno su počele probe drame "Tako je moralo biti" Branislava Nušića, sa velikom glumačkom ekipom. Eventualna uspešna inscenacija komada "Tako je moralo biti", tvrdi reditelj Egon Savin, bila bi otkrovenje jer je malo građanskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << drama u srpskoj dramaturgiji, tako reći da ih i nema, a "Tako je moralo biti" pripada upravo ovoj retkoj vrsti.
Glumac Mihailo Miša Janketić rado se odazvao pozivu da tumači lik Obrada Đorđevića, budući da ima bogato iskustvo sa igranjem u Nušićevim komadima. Tokom višedecenijske glumačke karijere Janketić je ostvario više od 200 pozorišnih uloga, među njima čitavu plejadu istorijskih ličnosti, počev od Miloša Obrenovića, preko Nikole Pašića, vojvode Živojina Mišića, Josipa Broza Tita....
Za svoje glumačke kreacije Mihailo Janketić dobio je najveća umetnička priznanja. Pored pozorišne prezaposlenosti uspešno se bavi i pedagoškim radom.
Lik Obrada Đorđevića u predstavi "Tako je moralo biti" je četvrti Nušićev junak koga tumačite, posle Agatona, Jevrema i Jerotija. Kakvog ćemo Nušića sada gledati?
Dugo vremena Nušić je bio "na ledu", jer je veoma zahtevan u odnosu na ono što publika očekuje od njega, a to je – da bude smešan. Kod nas se ustalilo predubeđenje da ako Nušić nije smešan, onda nije dobro napravljen. Međutim, mislim da to nije osnovno: Nušić ne mora da bude prevashodno smešan jer je on, najpre, izvrstan pisac, dragoceni hroničar svoga vremena i ovih nekoliko drama moglo bi se reći, za razliku od njegovih komedija, pokazuju da je njegova namera bila da pravi priče o nama koje nisu samo smešne. Navala na Nušićeve smešne komade je bila čak i njemu samom tako velika i neodoljiva da se u svom stvaralačkom opusu i sam nekako opredelio za tu vrstu komedije. Ona ga je na kraju krajeva i proslavila i napravila od njega jednog od naših najvećih komediografa.
Komad "Tako je moralo biti" pripada onom delu njegovog stvaralaštva koje je imalo drugačiju ambiciju, da prikaže naš mentalitet, način življenja. Sećam se izvanredne Mijačeve režije komada "Pučina" u JDP-u pre mnogo godina, koji i nije napisan kao čista komedija, ali koji je, u jednom izuzetno dobrom viđenju, bio jedna od najsmešnijih Nušićevih predstava koje sam video. Nadam se da će reditelj Egon Savin naći pravu formulu da razreši ovaj komad koji prvenstveno nije komičan, ali koji sadrži elemente komedije sa nekim drugim aspektima koji mogu da budu zanimljivi.
U čemu se razlikuje Obrad Đorđević od prethodnih Nušićevih junaka koje ste igrali?
Obrad Đorđević me neodoljivo podseća na lik Gavrilovića u Sterijinim "Rodoljupcima" jer i jedna i druga uloga su napisane kao neka vrsta moralisanja, bez mnogo mesta za karakter i životnost. I kod jednog i kod drugog sve treba izmisliti i osmisliti. U "Rodoljupcima" sam uspeo, dobio sam čak za tu ulogu koja se smatra papirnatom, veliku nagradu.
Tokom karijere ostvarili ste veliki broj istorijskih likova. Koliko ih je teško raditi?
Rado sam se opredelio da radim istorijske ličnosti, ljude koji su postojali, koji su iz nekog razloga bili od odlučujućeg značaja za svoje vreme. To jeste rizičan posao, ali mene, kao radoznalog čoveka, tera na tu kocku jer su u pitanju ljudi o kojima publika, bez obzira što ih nije lično poznavala, ima predubeđenja. Baš je zato veliki rizik predstaviti ih na neki drugi način. Prvi put sam se sreo sa tim problemom kada sam igrao Tita u televizijskoj drami "Licem u lice u Napulju". Tokom snimanja vodili su me u neke prostorije gde sam imao priliku da vidim neverovatno mnogo dokumentarnih filmova iz privatnog života Josipa Broza. Organizator i reditelj su mislili da je to meni korisno; međutim, odustao sam od toga posle dva dana i rekao im da mi to nije potrebno jer neću da ga imitiram, već hoću da ga igram kao svaku drugu ulogu. Kasnije mi je to bila formula i za druge istorijske likove koje sam tumačio. Tokom priprema nabavim gomilu knjiga o tim ličnostima i vremenu, jer mene ne interesuje samo taj lik, već i politička, društvena, ekonomska situacija u kojoj je živeo, kakva je tada bila moda, šta se oblačilo, kako se živelo, šta se jelo...
Često ste bili buntovnik, hteli ste da srušite ubeđenje da je teatar samo za elitu. Šta Vam je to tako smetalo?
Ponikao sam, vaspitavan i igrao u JDP-u, u socijalističkom društvu koje nije priznavalo elitu ni u kom obliku, ali je JDP bilo elitno pozorište. Nikada nisam bio protiv elitnog pozorišta, niti protiv elite, jer ona uvek nosi neku vrstu progresa, ali sam bio protiv mistifikacija u pozorištu, u smislu da je pozorište neka izuzetnost koja postoji u svesti glumaca i izvođača kao nešto najvažnije na svetu. Tu vrstu mistifikacije nikada nisam podnosio i mislim da tu treba malo olabaviti stavove i shvatiti da je pozorište kulturna i duhovna institucija koja u svakom vremenu mora da se izbori za sebe jer ima mali broj konzumenata. Po jednoj anketi koju sam čitao proteklih dana, 27 odsto mladih ljudi nikada nije bilo u pozorištu, tridesetak odsto misli da je to dosadna i prevaziđena stvar, a ono nekoliko postotaka dolazi u pozorište pod prisilom. Dakle, ostaje mali procenat mladih iz kojih bi pozorište trebalo da crpi publiku koja svojom voljom dolazi u pozorište. Pozorište ima obavezu da se prilagodi svojim repertoarom, ne da pojeftini, ne da podilazi, već da kompleksnošću tema i kvalitetom izvođenja privuče publiku da bi izvestan broj mladih stekao naviku da dolazi u teatar.
Svrstavaju Vas u glumce sa najviše odigranih predstava. Bavite se i pedagoškim radom. Bije Vas glas da ste strog profesor?
Pre bih rekao da sam zahtevan profesor i to je tačno. Đak sam jedne dobre beogradske škole, dobrih učitelja glume sa iskustvom koje je potvrdilo taj kvalitet. Mislim da bi bila izdaja da ne sledim takvu vrstu pozorišnog načina mišljenja. Svojim studentima sam uvek
govorio da je ta priprema, analitika uloge ono što je najlepše u glumi, što joj daje mogućnost da se razigra, da igra jednu od najlepših igara koja postoji. Neko voli da igra šah, preferans, fudbal, a ja najviše volim da se igram te neverovatne maštovite igre koja se zove pozorište. To je nešto što moji studenti, nažalost, retko mogu da shvate. I ne samo moji studenti, već mladi u globalu jer oni nemaju vremena za sistematizaciju, za studioznost. A tada se mnogo gubi. Dolazi se do površnosti koja počinje da dominira našim načinom života, pa i pozorištem u ovom vremenu. Otuda možda moja strogost prema toj vrsti razmišljanja.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 10.04.2007.]
