Izvor: Politika, 19.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do srpskog kralja na španski način
Inženjer arhitekture prof. dr Predrag Ristić (76), poznatiji kao Peđa Isus, uprkos nedavnoj operaciji srca i blagog moždanog infarkta i dalje se bavi svojim poslom, a i naukom i umetnošću... Profesor je na Akademiji Srpske pravoslavne crkve za konzervaciju pri Teološkom fakultetu. Uz to nadgleda i rad na svojim nedovršenim projektima...
Njegov život je obeležen, uglavnom, projektima crkvenih objekata. U Srbiji, a i u svetu, sagrađeno je više od 80 hramova po njegovim planovima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ali, kad priča o prošlim vremenima Peđa Isus s nostalgijom govori o svoje tri kuće koje je sagradio na drvetu na Adi Ciganliji, u kojima je živeo tridesetak godina(!), kao i o nizu svojih originalnih, a najčešće neshvaćenih ideja iz više oblasti. U takvom načinu života ima i egzibicionizma što Peđa ne negira. Naprotiv...
Kakav ste Vi čovek?
Običan srpski pravoslavac, tradicionalista, u prostoru, vremenu i budućnosti... Bio sam i ostao u opoziciji. Imao sam i imam niz ideja za dublji i puniji život, ali se ne uklapaju ni u jedan sistem. Mnogo sam toga predvideo i inicirao, a kad bi došlo do ostvarenja, onda bi me izgurali... Moja ideja je bila da se Knez-Mihailova ulica preuredi u pešačku zonu. Kad je došlo vreme da se to učini mene su zaboravili, iako sam o uređenju te ulice napisao niz članaka, dao više predloga, snimio TV emisiju na tu temu... I još nešto: kroz tu ulicu sam projahao na belom konju da bih skrenuo pažnju sveta i gradske vlasti na taj slučaj. Ipak, to su gradili bez mene, kao što su mi i kuću i crkve rušili u mom odsustvu...
Ko Vam je rušio kuće?
Komunistička vlast... Kao jedan od dvojice osnivača Udruženja ljubitelja Save i Dunava dao sam sebi pravo da imam skrovište. Međutim, tri puta su mi rušili kuću koju sam, s Dugim i Jocom Pacovom, sagradio na drvetu, prvu na Adi Ciganliji, na pet i po metara od zemlje. Prva kuća je srušena bez objašnjenja vlasti, dok je za drugu objašnjenje bilo da se tu "okuplja omladina koja svojim likom, oblačenjem i ponašanjem ne dolikuje liku Titovih omladinaca". A ta moja kuća je bila tada i jedina svlačionica Plivačkog kluba Crvena zvezda. Sagradili smo je isključivo od dasaka i greda koje su plivale Savom.
Kako ste u to vreme živeli?
Teško, posebno od dana kad sam zasnovao porodicu. Trebalo je opstati s troje dece, a ja ne samo što nikad nisam bio član partije, nego nisam bio ni zaposlen u takozvanom društvenom sektoru! Projektovao sam i gradio na crno, stalno pisao, imao izložbe, predavanja i gostovanja na TV. Naravno, radio sam i sve druge poslove. Često i najteže, fizičke: istovar, utovar... Ali, imam zlatne ruke. Živeo sam i od popravki satova, štimovanja klavira... Ipak, stekao sam penziju. Ne, naravno, iz radnog odnosa, već kao umetnik, član Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Srbije.
Kad ćete završiti hram u Podgorici?
Izgradnja Sabornog hrama Hristovog vaskrsenja je pri kraju. Zvona zvone, živopiše se, završava fasada... To je posle Hrama svetog Save u Beogradu najveći pravoslavni hram među Srbima. Može da primi oko 2.000 vernika. Taj hram je garancija da se Crna Gora nikad neće otcepiti od Srbije. Za ovu tvrdnju imam jedan dokaz. U zatvoru sam, kao nacionalista, uvek bio s velikosrbima iz Crne Gore. Odvajanje Crne Gore od Srbije je posledica komunističkog udarca i ko bude ušao u ovu sramnu igru jednog dana će se stideti.
Kako Vi doživljavate rehabilitacije?
Rehabilitacije služe samo za zamajavanje i pokrivanje pljačkaša da zadrže oteto. Moj pokojni otac Petar, mašinski inženjer, za komuniste je, najblaže rečeno, govorio da su džukele... Zbog pričanja viceva o njima osuđen je 1951. na deset godina zatvora. Kao "vaspitno-popravnu meru" konfiskovali su mu kuću. Ove godine, 11. juna, posmrtno je rehabilitovan. Međutim, s tim papirom danas ne može da se vrati oduzeta kuća. Naša sadašnja postkomunistička država čak javno smatra da je pravna naslednica revolucionarne diktature. Otimači i ubice bi trebalo da lično odgovaraju i plate odštetu, jer zločini ne zastarevaju.
Da li pripadate nekoj partiji?
Ne, ni sada. Između komunizma i fašizma stavljam znak jednakosti, kao i danas između ekstremnih partija i organizacija u Srbiji. Na jednoj strani su radikali, a na drugoj LDP i nevladine organizacije. To su ekstremi od kojih mi se diže kosa na glavi. A bogami i kod ovih u sredini, demokrata, nije sve čisto. Zbog toga je i moje poverenje u šefove Srbije tanušno, ali ipak nisam ostao bez nade.
Šta sad radite?
Na Ljubiću kod Čačka, malo ispod spomenika, gde je u Drugom srpskom ustanku 1815. poginuo, kod topa, Tanasko Rajić, gradimo crkvu posvećenu caru Lazaru. Ovo je uzorno gradilište, pa bih više voleo da u ovom intervjuu umesto moje fotografije bude slika crkve u izgradnji.
Šta mislite o sportu?
Sport je rat u kome se ne gine. Kod nas su neposredno posle Drugog svetskog rata komunisti navijali za Partizan, a oni koji su mislili da će doći do oslobođenja za Crvenu zvezdu. Mnogi su verovali da kad pobedi Crvena zvezda pada komunizam. Tako shvaćen sport je bio sigurnosni ventil za sve unutrašnje frustracije pod dugom komunističkom okupacijom.
Da li ste bili sportista?
Bio sam plivač desetak godina. U avgustu 1945. učestvovao sam na takmičenju protiv Sovjeta u bazenu koji se tada nalazio u sadašnjem parku između Skupštine i Glavne pošte. To je zabeležila "Borba" na prvoj strani. Uvek sam živeo i živim sportski. Moj doktorski rad, koji sam branio 1979. u Gracu, gde sam bio i profesor univerziteta, vezan je za sport, jer je tema bila "Rekonstrukcija Lepenskog vira". U njoj sam dokazao da je u toj praistorijskoj civilizaciji energija virova korišćena za ribolov, veslanje i plivanje.
Kakvi su nam građevinski zakoni?
Loši, čak kriminalni... Po dozvole se ide na sto šaltera. Kod nas u građevinarstvu cveta mito u ogromnim razmerama. Zbog toga bi trebalo ukinuti sve građevinske službe i uvesti predratni sistem, takozvano "prozorsko pravo". To znači da svako može na svom zemljištu da zida bez posebnih dozvola pod uslovom da ima projekat i da nikome ne zaklanja vidik. Tako se gradi i u Japanu u kome postoji samo institut koji prati i usmerava radove u građevinarstvu i – ništa više od toga. Ali, u Srbiji je problem i to što je zemljište u gradu državno, a ne u vlasništvu onoga čija je kuća. To je apsurd nezabeležen u normalnom svetu. To je jedan od razloga zašto bi trebalo da se vratimo u monarhiju...
Da li Srbija može da bude kraljevina?
Sad imamo krunu na zastavi, ali nemamo domaćina, titulara, a to može da bude samo kralj. Svi političari, oni koji, navodno, brinu o narodu, promenljivi su. Princ Aleksandar (62) dobro deluje u onome što mu je dozvoljeno – u humanitarnim akcijama. Vreme je da u Srbiju, u kojoj dugo nisu bili, dođu i njegovi sinovi Petar (29) i blizanci Filip i Aleksandar (27) i da se više uključe... Obnavljanje kraljevine Španije mogao bi da nam bude uzor.
Kako se to dogodilo u Madridu?
U Španiji, na primer, posle Frankove smrti 1975, na presto nije došao sin kralja svrgnutog 1931, nego unuk – Huan Karlos.
Koje arhitekte posebno cenite?
U moje doba, kad smo bili podeljeni na partizanovce i zvezdaše, na fakultetu smo se delili i na "rajtovce", pristalice Amerikanca Frenka Lojda Rajta, čija je žena bila Olga Lazović, unuka Marka Miljanova, i "korbizijeovce", koji su bili za Švajcarca Šarl-Eduara Žanerea. Za prvog smo bili mi, četnici, a za drugog komunisti. Njih dvojica su obeležili crkveno graditeljstvo u prošlom veku: Rajt crkvom u Milvokiju (SAD), a Korbizije u Ronšanu (Francuska). Ovaj drugi nije bio diplomirani arhitekta, pa su Francuzi, gde je najviše radio, u zakonu napisali da "pravo da projektuju imaju arhitekte s određenih fakulteta i Korbizije".
Ko sve može da zida crkve?
Crkve zidaju oni koji imaju čvrstu veru i strast, koja graditeljima može da pomuti i um i moral... Na žalost, ne postoji stalna stručna i ozbiljna kritika crkvenogradnje, a tu onda odnekud iznikne i mafija, čiji je ukus sumnjiv, jer bi svi hteli da uđu u carstvo nebesko kroz uska vrata.
Koliko Rusi mogu da pomognu Srbima na Kosovu?
Ajnštajn je jednom rekao da ne bi znao da je Jevrejin da nije bilo Hitlera, a mi smo zaboravili da smo Sloveni. E, moraćemo toga sada da se setimo, hteli to ili ne. Mi čeznemo za Zapadom, a on nam ne veruje i, svesno ili ne, pribija nas uz Ruse koji pokušavaju nešto da učine. Ako Koštunica, u toj situaciji, spase Kosovo i Metohiju biće mu oprošteno sve ono drugo...
Koju nagradu posebno cenite?
To je nagrada Britanske kraljevske akademije nauka za crkveni dom u Birmingemu, koji je, kako je tada, 1990, rečeno, "znamenit ukras grada". Bio je to konkurs za najbolji projekat na tlu Engleske. Žao mi je što mi priznanje nije predao predsednik žirija prestolonaslednik Čarls, jer je neposredno pre toga, igrajući polo, slomio ruku. Ipak, bilo je toga dana sve na kraljevskom nivou. Dobio sam i Orden svetog Save prvog stepena, a i nagradu za životno delo Udruženja primenjenih umetnika koja mi je pomogla da 1991, prvi put u životu, dobijem stan. Imao sam tada već 60 godina.
[objavljeno: ]
