Izvor: Blic, 15.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do moje gole kože
Do moje gole kože
U Wiesbadenu su fešn-vikovi postali dogadjaj i svako ko drži MANJE DO SEBE a VIŠE DO MODE, mora da poseti barem stotinak revija, koliko ih prosečno bude. S obzirom da mi moda ne stoji baš najbolje, a ni ja njoj, trudim se da tih dana zaobilazim mesta gde se revije održavaju. Ali, zbog prijateljstva koje me vezuje za jednu porodicu, rešim da prekršim princip i odem da odgledam donji, gornji i drugi veš. Navučem neke krpe, ždraknem se u ogledalo i konstatujem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kako mi ništa - nit visi, nit viri, a pošto je hladno, zaogrnem (gle čuda!) još i bundu. Posle par dana, počnu da furaju moje fotke u tabloidima, gde se naši kreatori krste od čuda, kako li sam sklopila to što uopšte NISAM NI POKUŠALA DA SKLOPIM. Analiziraju moj stil, kao da su oni ja. Pitaju se gde kupujem krpice koje ih plaše, jer kako rekoše, to nigde nisu videli. Neki su od straha zanemeli i izustili samo – NO COMMENT, sa dva M, naravno. Za toliku brigu, zaslužuju moj coment, ali sa jednim M, kako im i dolikuje - da bi mi kao i ovaj put (ali i svih prošlih i budućih puta), opet uputili šlajmaricu. Konkretno, te večeri, imala sam Pradinu bundu izradjenu u Tunguziji, Kavalijeve farmerke – Made in Nju Pazar, torbicu Dolče & Gabana, kupljenu kod šanera sa Baba Julinog Hila i cipele iz Tetka Cucine Štrase. Ako se svi oni (tako skalambrčeni), nisu zabrinuli što ličim na čudovište sa svojih slika ( kako inventivno primeti jedan dečko koji stalno obećava), ne znam čemu tolika frka i cika-de-la-vriska. Kad se dotični budu odevali PO MOM UKUSU, obećavam da ću koliko na prvoj od revija (gde budem morala da odem), da se pojavim gola. U tom slučaju poštedeću ih brige jesam li šik ili frik, pošto moje telo ( NE ČITAJ MESO! ) bez obzira na izandjalu krštenicu iz sredine prošlog veka - nije izašlo iz mode.
