Izvor: B92, 14.Okt.2014, 15:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dnevnik jednog filharmoničara #7
Poslednje stranice američkog dnevnika ispisuje Jelena Dragnić, violinistkinja Beogradske filharmonije, i deli svoje utiske sa turneje za portal B92.
Ponekad kada se zaglavim u ovom ludom vremenu pomislim da sam ja neko ko je živeo tridesetih godina prošlog veka, u čarapama boje dima sa perjem u kosi, igrajući uz čikaški džez za vreme prohibicije!
Svet je ipak mali kada za 12 sati možemo da stignemo u toliko drugačiji svet. Sudar stakla, čelika i prirode, sudar >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << hi-tech vremena kao i onog kada je Al Kapone, baš u vreme prohibicije, slušao džez u čuvenom Grin mil klubu, koji i dan danas radi punom parom!
Udar na moja čula je predstavljala dvorana Simfonijskog centra Čikaga. Sa prvim taktovima sve je zvučalo drugačije, zapravo sasvim normalno. Iz publike nas je zapljusnuo talas ljubavi koji smo im uzvratili i kao vešti surferi na takvim talasima odsvirali smo koncert. U publici je bio pravi delirijum, od pravog profesionalnog oduševljenja među mnogim muzičarima koji su nas slušali, do onog patriotskog, nostalgičnog koje je plakalo i dugim aplauzom se zahvaljivalo za momenat jedinstvene sreće.
Pročitajte i ranije dnevničke zapise članova Beogradske filharmonije sa turneje po Americi: #1 #2 #3 #4 #5 #6.
Sledeća stanica - Klivlend. Severans hol je sala čuvenog orkestra iz Klivlenda, orkestra kojim je dirigovao lično Rihard Štraus. Sa ogromnim poštovanjem uđoh u tu salu jer, možete da zamislite osećaj da ulazite u kuću orkestra koji je sa svojim šefom dirigentom Džordžom Zelom (nekadašnim asistentom Štrausa) napravio čuveni Klivlend saund i proglašen za najboljeg izvođača svih Štrausovih poema.
A akustika je uzvratila poštovanjem! Kakav zvuk i nadahnuće! Uz Nacionalnu gardu Ohaja odsvirali smo himne dve države i na krilima ponosa potom svirali koncert... kakav koncert! Kakva sala! Ovacija, suze, sreća... i već sledećeg trenutka nađoh se u Hard rok kafeu. Kao rokerka u duši bila sam presrećna što se nalazim nadomak Rokenrol dvorane slavnih! Mada je grad izgledao nekako mračan i usamljen ipak je Klivlend grad rokenrola, grad Nesalomivih. Tako sam se i ja osećala - nesalomivo!
Koncert u Vašingtonu je bio čudesan, pogotovo zbog sasvim drugačije sale u odnosu na prethodne dve. Muzički centar Stratmor je moderna dvorana u kojoj je naš orkestar zvučao savršeno. Ali, sada već žurim u prelasku kilometara da bih pričala o…
“And now ladys and gentleman - NEW YORK!!!”
To je bio najvažniji koncert na turneji, pogotovo uz Željka Lučića koji je zvezda br.1 Metropoliten opere. Svu ljubav, znanje i umeće o muzici sam to veče iznela pred ljude i svako od nas je učinio isto. Sala Karnegi hola krcata, očekivanja velika i već od prvog tona je bilo jasno da je sve što treba tu... da je dovoljno... da je odlično... da je vredelo... da se isplatilo... da to zaslužujemo, i mi i publika! Onaj fenomenalni osećaj -uspeli smo!
Adrenalin je toliko bio jak da sam hodala ulicama Menhetna do duboko u noć. Ljudi, metež kao u sred dana, sve je živo i sve je uzbudljivo. Posle svega par sati spavanja nastavila sam da hodam gradom. Volim da osetim boje i mirise grada, da posmatram ljude i arhitekturu. Svet u malom, svi su tu i sve je tu... ali ovog puta i mi smo tu! I ogromna želja da što više vidim, čujem , osetim.... I tu na Brodveju ogromna reklama za trenutno najpopularniju i najprodavaniju brodvejsku predstavu u Minskoff teatru - “Kralj lavova” (The Lion King). Čini mi se da nisam ni znala šta je mjuzikl dok ovo nisam videla. Cela trupa, svi do jednog igraju, pevaju, sviraju, glume... Sve uživo! Ne zna se ko je bolji i šta je bolje! Kostim, scena, svetlo...
Do duboko u noć sam razmišljala o svemu, pokušavala da saberem utiske, ali nemoguće je... Trebaće mi meseci...
I kao sto je Frenk Sinatra pevao - if you can make it there you can make it any where, its up to you NEW YORK, NEW YORK! Bio je skroz u pravu!”
