Izvor: Blic, 03.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đorđe Bukilica
Đorđe Bukilica
Biblioteka grada Bepgrada
Izložio je 30 fotografija u crno-beloj tehnici i potpuno hend mejd samostalnoj obradi. I, sve su unikati.
Tema ovog internacionalnog majstora fotografije nije nova ni u njegovom opusu, a ni na opštem planu. Reč je o lepoti nedizajniranoj, prirodnoj i spontanoj, bez poze. U jednom od prethodnih ciklusa 'Lepota žene', Bukilica je već nagovestio šta ga u tridesetogodišnjem fotografskom opusu sve više >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << privlači. Zato je izložbu sada nazvao 'Nefertiti', ili žene koje šetaju Beogradom.
Sam naslov ukazuje na lepotu kao večnu vrednost, bez obzira na civilizacijske i etnološke odrednice. Ali, nezavisno do spoljašnjosti, u viđenju Đorđa Bukilice neminovnost je i ona iznutra. Taj sklad je lepotu Nefertiti ustoličio bez obzira na vreme i mesto. U Bukilicinim lepoticama otkrivamo čari bez napadnih efekata.
Umetničke manifestacije...
Muzej primenjene umetnosti
Autorska izložba Biljane Tomić i Dobrile Denegri baca svetlo na drugu dimenziju umetničkog - na pitanje etike. Odavno umetnost tendira da prevaziđe estetski domet baveći se individualnim ili kolektivnim reakcijama na stvarnost. U odbacivanju potrošačkog, umetnici od vremena Dišana negiraju tradicionalnu estetiku i sa konceptom stižu do najrazličitijih morfologija koje nemaju nikakve veze sa samodoovoljnim hedonizmom i utlitarnošću.
Sarađujući sa umetnicima koji su iz temelja drmali tradicionalne postulate, Biljana Tomić je kao vredni mrav sakupljala njihove naizgled beznačajne umotvorine stigavši do kolekcije koja zapravo oslikava vreme burne angažovanosti s kraja šezedesetih i početka sedamdesetih.
Pred nama su dela neprocenjive vrednosti: Marine Abramović, Vita Akončija, Karla Andrea, Bojsa, Boltanskog, Damjana, Džada, Kunelisa, Martinisa, Raše, Ere, Opehajma, Joko Ono, Otaševića, Paripovića, Sombatija, Z. Popovića, Urkoma, Tomblija, Zorija...
Živa je šteta što Beograd za ovu vanrednu kolekciju još nije našao stalni izložbeni prostor. Nadajmo se da hoće, jer ona je već i naša i svetska istorija!
Turista
(Ilma Rakuza, Ostrvo, Clio, 2004)
Junak i pripovedač ovog romana je sredovečni Nemac koji pokušava da pobegne od samog sebe. Da bi se, na Patmosu, ostrvu Otkrivenja Jovanovog, preobrazio u prirodnog, društvenim konvencijama nesputanog čoveka, on normalnu (dosadnu) rečitost zamenjuje 'govorom tela' i neguje (poučna) poznanstva sa gostoljubivim i egzotičnim meštanima. Međutim, nehotično skupljanje predmeta koji su, poput njega, iskorišćeni i odbačeni, kao i snovi, kroz koje ga preplavljuje 'odurna prošlost' sedmogodišnjeg 'bračnog ludila', raskrinkavaju junakove tobožnje preobražaje. Usamljen toliko da u pisanju traži 'mogućnost dijaloga', on otkriva (čitaocu, ali ne i sebi) da je ostareli i ljut dečačić koji za sopstvene promašaje okrivljuje druge (stroge i posesivne roditelje). Videći u Jorgosu, nekadašnjem moreplovcu pogođenom smrću majke i bolešću supruge, onog u kog bi mogao da se pretvori, on nije odoleo porivu (srednjoevropskog, ekonomskog elitiste) da ljudsku vrednost izmeri uglađenošću manira i da sarkastično ('slobodoumno') komentariše kulturu o kojoj ništa ne zna; junakov početni entuzijazam da se od urbane (raščovečene) svakodnevice može izlečiti samo primitivnim čarima juga (Grčke, Anadolije) bio je zasnovan na frazama za turiste. Vraćajući se, po nužnosti svog nesavitljivog karaktera, maskiran u spontanog i prodornog čoveka, braku u kome nema druge nežnosti osim telesne, junak nije svestan da je jedino što je na Patmosu otkrio – groteskno seme njegove i evropske Apokalipse.
Iz pripovedača–muškarca ovog romana glasno govori ženski senzibilitet autora. Iako je, sa umetničke tačke gledišta, pogrešno, to pomaže čitaocu da junaka 'sluša' začuđeno, izgrađujući kritičku distancu prema njegovim lažnim ili polovičnim ispovestima.
