Izvor: Blic, 13.Jun.2015, 14:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đogu i Maloviću uručene nagrade nagrade "Branko Ćopić"
U Salonu Srpske akademije nauka i umetnosti uručene su nagrade “Branko Ćopić” Nikoli Maloviću za roman “Jedro nade” i pesniku Gojku Đogu za knjigu “Grana od oblaka”.
Nagradu koju dodeljuje Upravni odbor Zadužbine Branka Ćopića koji radi u sastavu: akademici Svetozar Koljević (predsednik), Milosav Tešić, Matija Bećković, Dušan Kovačević i Nada Milošević Djordjević doneo je jednoglasnu odluku da ova dva književnika dobiju priznanja u dvema kategorijama >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << po kojima se Chopić proslavio - poeziji i fikciji.
Koljević je u ime Zadužbine obrazložio odluku u kojoj je naveo da je Malovićev roman u izdanju Lagune istovremeno istorijski, savremeni, utopijski i ljubavni roman o prošlosti Perasta i o savremenom, elektronski i politički obesmišljenom svetu, o kršenju medunarodnog prava na Balkanu na pragu velikog svetskog rata u kome će UN baciti prvu nuklearnu bombu.
Prema rečima UO, “umetnički svet ovog dela ozaren je ljubavnim zanosom, duboko utemeljenim u prirodnim lepotama Bokokotorskog zaliva, zanosom koji ostavlja tračak svetlosti - jedro nade - u mogućnost ličnog života”.
Odluku da za najznačajnije pesničko ostvarenje u protekloj godini proglase Đogovu “Granu od oblaka” u izdanju Orfeusa iz Novog Sada, obrazložili su ocenom da u zbirci odzvanjaju glasovi celokupnog Đogovog stvaralaštva u znaku njegovog dramatičnog doživljavanja lične sudbine, kao ogledala surovih naličja jednog vremena, uz odjeke i prizvuke raznolikih srpskih pesničkih tradicija od usmene književnosti do Laze Kostića, Momčila Nastasijevića i Vaska Pope.
Prema tradiciji ove nagrade, slovo o Ćopiću održao je Koljević, posvetivši ga romanu “Gluvi barut” koji je bio povod da se Chopić, predratni levičar i učesnik NOB-a od 1941. izbaci iz Komunističke partije Jugoslavije.
Koljević je naglasio da je u romanu Chopić otvoreno govorio o sukobima i razmimoilaženjima u pokretima otpora okupatorima od 1941. do 1945. kao i o brojnim i žestokim sukobima unutar tih pokreta.
O knjizi koja je uzburkala jugoslovensku ali i evropsku javnost pisano je 1957. afirmativno u Nemačkoj u tekstu koji je istakao da je u Titovoj zemlji uspeo da eksplodira gluvi barut.
Koljević je odsetio da je nakon toga Chopić bio pozvan na “informativni razgovor” da bi odgovorio na dva pitanja od kojih se jedno odnosilo na poruke “Gluvog baruta” i druge štetne literature koju je Chopić napisao (Jeretičke priče).
Nakon tog razgovora Ćopić je izjavio da nije mogao da prećuti neke dogadjaje kojima je sam prisustvovao po cenu da istina nanese štetu.
Obrazloženje za nagradu Đogu podneo je akademik Milosav Tešić u kome je analizirajući neke od pesama podvukao da je Đoga životna i pesnička sudbina naterala da ujedno piše tamničke i zapanjujuće ljubavne pesme i u njima je uputio univerzalne pesničke poruke, pre svega primenjive na svakog diktatora.
- Takvo i slično pevanje o različitim vidovima zla i njegovoj neuništivosti pesniku se u svoje vreme obilo o glavu ali je ostalo da se i nadalje suprotstavlja svakoj i svakidašnjoj ideološki ostrašćenoj i zatrovanoj svesti - rekao je Tešić.
On je dodao da “pesimističko-metafizičko poimanje sveta ispunjeno egzistencijalnom jezom, zasnovano na stavu ili osećanju da je svet suštinski nepromenjiv i nesaznatljiv, tj da je složen skup teško odgonetljivih simbola jedna je od značenjskih istaknutijih linija u Đogovom pesništvu”.
Zahvaljujući se na nagradi i to u godini kada se obeležava 100-godišnjica rodjenja Branka Ćopića, Djogo je prvenstveno govorio o piscu čije ime nosi ovo priznanje.
- U srpskoj književnosti nema pisca u čijem je delu jedno razdoblje i jedno podneblje ostavilo dublji trag nego u Ćopićevoj - konstatovao je Đogo i dodao da je svojim delom Ćopić otrgao od zaborava jedan naraštaj koji je u tim istorijskim vrtlozima sudelovao.
Đogo smatra da u Ćopićevom opusu “nema bitne razike izmedju proze i poezije, izmedju književnosti za decu i odrasle, jer velika pričalica manje više priča svakad istu priču i peva istu pesmu u nastavcima, ne peva nego opeva. Sve njegove pesme su smešne i setne, dečije, junačke i ljubavne a u stvari lirsko-epske pričice kao što su priče razvijene pesme u prozi”.
- Ćopić je svet gledao malo iskosa ali je taj pogled dobronameran, nema distance ni zlobe, taj svet je bio njegov - rekao je on.
- Bilo je smeha i podsmeha, Chopićev humor priziva pameti, opominje, trezni ali ne vredja. U tim šalama uvek ima podosta zbilje, poprilično ironije, ponekad i gorčine. On je ozbiljan i brižan ali blagorodan šaljivdžija - ocenio je Djogo.
Podsećajući da se u poznim godinama Ćopić vratio svom detinjstvu u “Bašti sljezove boje”, Đogo je kazao: “Plavi sljez - ‘jah šta ćeš’ - nije bio lekovita odoljen trava, ni njegove ‘moći od pomoći’ nisu mogle odoleti topotu ;crnih konja i crnih potkovica’ koje su već poduže tutnjale u Ćopićevoj glavi. Očaj ga nije ojačao. Odmahnuo je rukom, pozdravljajući se sa svetom, i na Brankovom mostu zakoračio iz Vremena u Večnost”.
Obrazlažući jednoglasnu odluku za Malovićev roman, Koljević je citirao moto koji je na knjizi “Naša perspektiva je u našoj retrospektivi” i dodao da to zvuči da je reč o našoj sadašnjosti “o besudnoj zemlji u besudnom svetu u kome vladaju zakoni bezočnog profiterstva, korupcije i prisluškivanja masovnih razmera a jedino ‘jedro nade’ je prošlost, iščezlo vreme časnih ideala”.
- Ta priča o bliskoj, predstojećoj budućnosti zaokružuje se kao trijumf globalizma u kome su tajkuni i mafijaši vlasnici celih oblasti a svet podejen na svemoćni Zapad i ugroženi Istok. I u tom svetu neprestano se vode lokalni ratovi - naveo je Koljević.
U besedi nakon što je primio svoju 10. nagradu i koju je naslovio “Samoubistvo u srpskoj književnosti” Malović je kazao da mu je važnije da je dobio od publike šve što pisac uopšte može da dobije: čistu, nepotkupljivu ljubav.
I Malović se osvrnuo na Ćopićev opus, pre svega na njegovu književnost za decu, ocenivši da “samo dobar čovek može da nasmije dijete, za razliku od taloga koji danas nasmijava odrasle”.
Malović je podsetio da je trgovina soli bila glavni izvor prihoda Bokelja, dodao da “sejanje soli nije mudra rabota, naučili smo od Odiseja. A znao je to i Branko Ćopić” i rekao da bi želeo da ostane zabeleženo kako je prvo zrno soli okusio uvom, “kada me je nasmejalo štivo Branka Ćopića”.
.jpg)
