Izvor: Blic, 17.Sep.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Divne slike_arhiva prolaznosti
Divne slike_arhiva prolaznosti
'Eden', koreografija Jožef Nađ, produkcija Bitef teatar i Umetnička radionica 'Kanjiški krug'
Svet totalnih slika koje je prve večeri Bitefa 'stvorio' Jožef Nađ i njegova kanjiška trupa, ma koliko bio intenzivan ne ostavlja mnogo iluzija u pogledu ljudske vrste. Poslednjih nekoliko godina se, naime, redovno dešavalo da se u predstavama Bitefa autori bave tezom po kojoj svet i nije neko mesto za život, uz ogradu da nada postoji. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Što su predstave bile značajnije, to je bio jači utisak da njihovi autori insistiraju na umetičkoj refleksiji ljudskih strasti sa posebnim osvrtom na one niske. Ovogodišnji nastup Jožefa Nađa i njegove uigrane trupe hrabro ide korak dalje i umesto lažne nade na kraju postavlja grotesknu sliku stražara pored raspeća.
Svoju predstavu-projekat, jer ovde nije reč o koreodrami, plesnom teatru ili dramskom delu već o svemu tome zajedno, Nađ postavlja tačno između dva formalna principa. Plešući, on realizuje jasnu priču, dok divne slike_arhiva prolaznosti realizuje govorom. Pri tom, njegova slika raja ne sumnja da je stvoritelj imao ozbiljne razloge zbog kojih je isterao čoveka iz Edena i ne gaji nikakve iluzije o vremenu koje dolazi. Kada se ljudski rod ritualnim plesom, neznaboštvom, željom za životom oslobodio sećanja na raj, stiže vojnik civilizacije u liku oklopnika iz Rima sa osmehom koji ne ostavlja dilemu da li će mu, bez obzira na njegovu grotesknu pojavu, svet biti potčinjen. Najzaslužnija za potpun utisak jeste čudna mešavina skale zvukova koje je sa bine neprekidno 'sipao' orkestar dobrih muzičara iz Kanjiže.
Kampanjski učenici
Jedan od najtežih grehova u vreme socijalističkog školstva bilo je takozvano kampanjsko učenje. Naši nastavnici i profesori označavali su tim pojmom sve nas koji smo umeli da procenimo kada ćemo biti pitani gradivo, te smo, shodno svojim ambicijama, kontrolisali količinu informacija koje ćemo pred nastavnim osobljem reprodukovati, najčešće bez mnogo ozbiljnijeg udubljivanja u sadržaj. Bili smo neka vrsta mašine za prorađivanje školskog gradiva. U nas je nešto ulazilo i izlazilo u gotovo neizmenjenom obliku. Kraće rečeno: bubanje bez razumevanja.
Školske reforme, poput znamenite Šuvarove, propadale su na toj bubalačkoj tradiciji. I kada je neko pokušavao da sistemom testova promeni način razmišljanja o gradivu, ili je, pak, koristio neke sasvim savremene metode, stvar se uvek svodila na to da, negde krajem maja, počne velika kampanja štreberenja za popravak ocena. To nam je, docnije, koristilo na fakultetima. I ništa više.
Naše političke kampanje podsećaju me na to. Naši se političari ponašaju kao oni momci iz zadnjih klupa koji se igraju 'potapanja brodova' i listaju pornografiju, ređaju kečeve i čekaju maj da počnu učiti. A u maju je najteže početi učiti. Tada su, naime, devojke već poluobnažene, a basket-tereni bude se iz zimskog sna...
Nadajući se da ovim nisam narušio bilo kakvu odredbu o predizbornom ćutanju, završavam kletvom jednog frustriranog roditelja-fudbalskog navijača sa nekog davnog derbija: 'Sudija, dabogda ti dete kampanjski učilo!'
Samo da se dete ne da na politiku...
