Izvor: Politika, 27.Avg.2010, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Divlje pozorište

Ovog vikenda u kanjonima, šumama i livadama u zaseoku Brezovica ispod planine Rudnik, uz vatru i muziku vode i testera, održaće se deveti festival avangardnog teatra. O tome piše njegov spiritus movens, osnivač Porodice bistrih potoka

Mnoge važne stvari dešavaju nam se na periferiji. I ja volim da delujem iz perifernog rakursa.

Periferija je važna, zato što tamo još ima slobode, u njoj možeš da budeš nezavisan od ideologije i novca. U takvim prostorima moguće >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je biti autor, a po mom mišljenju to je još uvek najvažnije za umetnost.

U mejnstrim kulturi, zabavi i spektaklu, kojiimaju potporu u novcu, osnovni element je novčana jedinica uložena u to delo, takva umetnost postaje bezbojna, iako poseduje puno kolorita. Ona je jednoobrazna, jer u njoj nema rizika, niti estetskog incidenta; sve je unapred osmišljeno da uspava potrošačko oko. Tako je na Guči, Egzitu...

Mi nismo ni jedno ni drugo, već jedan mali festival na kojem se okupi od 50 do 70 ljudi i stvara intimna kreativna atmosfera, u kojoj nema razlike između aktera i onih koji gledaju. Često i publika pravi predstave.

Energija na ŠUMES-u podseća na šezdesete, kada je još vladala nada za neko bolje čovečanstvo, a koja se ispoljila u hipi pokretu ’68.

Nikad nisam bio tipičan hipik u ikonografskom smislu, već sam od hipi kulture pokupio bunt, nepristajanje. Imperativ da nemoguće nije nemoguće. Pa još i tu socijalnu bliskost i,naravno, emociju važniju od profita.

Već 40 godina nema tih ideja, jer se svet sasušio, u strahu za egzistenciju. A taj strah oduzeo je savremenom čoveku sanjanje. Svet se skockao u pragmatične konture: kako jesti, raditi,spavati. Humane ideje su ili zamrle ili skrajnute. To se najbolje može osetiti po tome što već davno niko nije spomenuo Froma i Markuzea.

Plemensko osećanje

Hobsbaum je rekao da smo svi zaboravili da ekonomija znači bolje živeti, a ne stvarati naslage i profit. Ali, za samo 40 godina je izbrisana svest o tome šta je u biti ekonomija.

Porodica bistrih potoka neguje poseban odnos umetnost–priroda. U prirodi su šanse za čovekoliko ispoljavanje, po mom mišljenju, veće nego u urbanoj sredini ili na klasičnim „stejdževima”, gde mora postojati taj prepoznatljiv rukopis.

Najveći problem umetnosti je što nema hrabrosti da individualno rizikuje. Stoga smo mii naši gosti svojevrsnabitefovska sekcija za eksperimentalni senzibilitet, ona koja traga i ne brine o ishodu.

Uostalom, Arto je, davno, rekao da umetnost nema ishod, a sam nije dočekao da vidi ishod svog dela. Jer je celo savremeno pozorište 20. veka zasnovano na Antonenu Artou.

Ovo je već deveti festival, uglavnom dolaze naši prijatelji iz pozorišta i teatarske grupe koje slično razmišljaju, ne samo iz Srbije. Ne postoji repertoar. Od ujutru do uveče, plemensko osećanje vodi nas da reagujemo i pravimo predstave, bilo na livadi, u kanjonu, na vodopadu, ili na granama drveta.

To nije improvizacija, već pre umetnost u službi trenutka. Moto je „ispovest bez koncepta”, pa će osim predstava biti razgovori na temu kako pozorište i umetnost da ne izgube invenciju i pronicljivost.

Rembo je govorio da umetnost mora da prednjači, i ja verujem u takvu umetnost.

Lepo je da je i ovog puta, kao iskoro svake godine,sanama Jovan Ćirilov, pa Ljubivoje Ršumović, ljudi od institucionalnog autoriteta. Zatim Nela Antonović, Jelena i Minja Bogavac, Zoran Jovanović, Silard Mezei, Ana Vilenica, Mimart, Ogledalo, Dah-teatar...Svi oni umeju lepo da se usaglase sa ovakvom vrstom divljeg teatra, ili pozorišta svojstava.

ŠUMES znači šumski susret. Gajim vizije da jednog dana budemo šumsko pozorište, u koje će dolaziti gledaoci iz Novog Sada, Beograda, Kragujevca, provesti dan s nama, gledajući, jedući, igrajući se pozorišta (i odbojke). I na kraju se vratiti u grad, osveženi optimizmom.

I pored toga što je svet postao surov – umetnost i pozorište vidim kao predlog za plemenitiji, čovečniji svet. U umetnosti nije suvišna dobrota.

Bitne periferne stvari

Posle 34 godine koje sam proživeo u prirodi, za mene više ne postoji diferencijacija između institucije i neinstitucionalnog, između siromašne i bogate umetnosti.

Važnoje da u ovom trenutku periferija ponudi glavnom toku balans, bitne stvari. Bar što se tiče estetike.

Da li i kako to kritika percipira, to autora ne treba da brine. Elfride Jelinek kaže: „Ne pratim ja pozorište, neka ono prati mene”. Bitno mi je da stvaram umetnost, da se ona raduje i peva.

Na ovogodišnjem ŠUMES-u Porodica bistrih potoka će napraviti noćnu predstavu u kanjonu, u 11 sati. Biće to  ispovest o životu, u izvođenju glumice Dragane Jovanović, uz vatru, i muziku vodopada; ispovest ženskog bića, jedne stešnjene psihologije ženskog sveta kojoj nije lako da se ispolji u savremenom svetu.

 Ono što je sigurno jeste toda će Sonja Kalajić napraviti koncert na testeri, a ostali delovaće takođe, kroz brzu reakciju i improvizaciju. To čini umetnost svežom, jer ni sam autor ne zna gde će ga umetničko delo odvesti…

U Evropi ima dosta pozorišta u šumi, i onih eksperimentalnog karaktera, kakva su Odin teatar Euđenija Barbe ili ono Jeržija Grotovskog, ali sve više niču pozorišna staništa, kuće, klasična pozorišta usred šuma. I mi spadamo u te pionirske pojave, koje žele da stvore spregu između umetnosti i prirode. 

Božidar Mandić

objavljeno: 28/08/2010

Nastavak na Politika...