Izvor: Blic, 27.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Disko scena
Disko scena
Singidunum, ULUS, CZKD, Galerija KCB-a
Na likovnoj sceni, sudeći po nekoliko aktuelnih izložbi, sve se vrti i odzvanja, ponegde, doduše, i tupo. To, svakako, nije slučaj sa samostalnom izložbom Zlatka Cvetkovića ('Singidunim') pod nazivom 'Disk(o)'. Ovaj autor je poznat publici kao umetnik koji, iz dela u delo, ostvaruje inventivan i neočekivani prodor u oblasti tekstila i ambijentalnog rada. Dovodeći u dodir štanc-proizvode tradicije (šustikle) >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i savremenog doba (kompakt-diskove) umetnik, istovremeno, ironiše i pruža privid zimske idile (printovi šustikla na diskovima izgledaju kao pahulje), tako da je sve to mnogo više od asocijacije na disko.
Preko puta, u Galeriji ULUS-a, zaista, zvuci, ali 'lakih nota', uz pogled na opuštajući pejzaž i prazan sto i stolice (jednu plastičnu Čedomir Vasić postavlja i u prostor). Izložbu potpisuje istoričar umetnosti J. Plavšić-Đerković, a vredi je posetiti i zbog ostvarenja, pre svega, Ere Milivojevića, Dragana Papića, Milete Prodanovića, Mrđana Bajića, Ace Rafajlovića. Zastupljeni autori koriste fotografiju, ali ne konkurišu fotografima.
Međutim, Živko Grozdanić Gera konkuriše majstorima voštanih figura, kada patrijarha obara 'meteorskom kišom' (CZKD). Publika, ipak, želi nešto novo, a to, makar i uslovno, novo - mogla je da nađe na izložbi 'Na ivici' u Galeriji KCB-a, prema konceptu S. Mladenov, naročito u radovima Stevana Kojića, Milete Poštića, Andreja Tišme i Vesne Tokin. Svi oni bave se rizičnim područjima umetnosti i života. Manje-više, svi znamo šta je đuskanje na ivici.
Košmar
(Vasilije Savić, Uspavanka od čelika, Narodna knjiga, 2005)
Ovaj pripovedački svet nastao je iz autorovog poimanja srpskog nacionalnog duha. On otkriva neprosvećene (primitivne, divlje) kutke ovdašnjeg mentaliteta, koji počivaju na praznovernoj opsesiji smrću i izopačenoj odanosti kultu predaka. Junaci pripovedaka ne znaju za večni život u svet(l)osti, već samo u mraku i smradu groba; njihovi oci su, sa 'odvratnim gamižućim haosom' umesto lica ('Kuća', 'Priča o kući iz snova'), pitomi zombi koji ih poučavaju o tajnama postojanja i ljudskih naravi, ali i ulivaju jezu, jer su ogledalo smrti kao poraza (optimizma) i beskonačnog truljenja ('Dželati i žrtve', 'Voz'). Ne uviđajući nijednu čoveku prijateljsku metafizičku silu, oni sami sebe zatvaraju u košmarni vilajet u kome su (bespomoćni) lekari dobri bogovi ('Zaglavljen', 'Poslednji put'), demoni nose dobronamerne maske ('Stranac'), a data reč, znak epske časti i otačkog amaneta, liči na prokletstvo ('Obećanje', 'Kuća').
Takva 'stvarnost' često muti razum ('Imenjaci', 'Kad čir pukne'), a junaci dobijaju 'prijatelje' (dvojnike) čije je ludilo, kao 'izvođenje iz svesti', pokušaj bekstva, ali, kao život bez života, nešto gore i od smrti ('Život bez života', 'Ispod kreveta'). Do pred kraj dosledna u ispiranju suštinski nehrišćanskih doživljaja, knjiga se završava aluzijama na otkrivenje svetog Jovana Bogoslova, poistovećivanjem bombardovanja (i sadašnjosti) sa apokalipsom, a Srba, koji neće 'kosti otaca svojih' trampiti 'za kesu krvavih dukata', sa nebeskim narodom ('1999. - Uspavanke od čelika').
Ovaj povratak priči strave i užasa, sasvim doličan 21. veku (punom 'živih mrtvaca') bio bi upečatljiviji da se nije zaustavio na paganskom čuđenju i retorskim pitanjima. Nošen rečitošću ili strahom od nedovoljno reljefnog opisa, pripovedač se jedva drži na površini razuđene rečenice, podleže stilskim greškama i zamućuje misao.
