Izvor: B92, 30.Okt.2008, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dis-patch festival
Beograd, od 11. do 20. oktobra 2008.
Od svog prvog izdanja 2002. godine Dis-patch festival se iz godine u godinu hrabro upušta u detektivsko istraživanje podzemnih mehanizama savremene elektronske muzike. U toj podzemnoj ćeliji u kojoj se neprekidno odvijaju najraznorodnije cutting-edge mutacije stvara se univerzum neizvesnih i otvorenih slika, koje, kako bi to rekao Lev Manovič impliciraju neodređenost kao stalno umnožavanje mogućnosti.
Mogućnosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << na primer, transcedencije tela glasom kojima se slovenačka umetnica, gošća 41. BITEF-a (rekonstrukcija kultne predstave Pupilija Papa Pupilo pa Pupilčki) iT igra sa preispitivanjem identiteta. Njen performans na otvaranju ovogodišnjeg festivala (KC Rex, 11. oktobar) odigrava se u onom avangardnom, artoovskom procepu gde glas počinje da pleše, telo da peva, a pozorište postaje bioskop. Pomalo nalik na čuvenu Meredit Monk, služeći se nekonvencionalnim i neortodoksnim tehnikama pevanja, koristeći glas kao instrument, iT otkriva nove modele percepcije. U toj igri između primordijalnog i futurističkog glas nadilazi granice tela.
Gotovo jednako intenzivan nastup baziran na preispitivanju odnosa čoveka i mašine isporučio je Ksavijer Van Veršč na maloj sceni Sava Centra (18. oktobar) u okviru večeri naslovljene Surface Noise. Samo umesto glasa kao u slučaju iT, u nastupu Ksavijera Van Veršča telo se postavlja kao presek različitih mogućnosti, ukazujući se kao nešto između. Njegov manično intenzivni performans je predstava koja izmiče jasnom prepoznavanju i identifikaciji. U lebdećem prostoru između hevi metala, naučne laboratorije i parašamanističkog rituala telo se u dodiru golih žica i strujnih kola, šumova i distorzija transformiše u humanoidnu mašinu koja proizvodi i razmenjuje značenja. Negde između Frankenštajna Meri Šeli i Stelarka, nastup Ksavijera Van Veršča odlazi tamo gde se sajberpank fikcija nikad nije usudila da ode.
I dok su glavama posetilaca Dis-patcha nastavile da tumaraju sablasne utvare iz Verščovog seta Errorsmith je iste večeri već počeo da otvara fioku sa skrivenim sadržajima podsvesti. Tretirajući svoj set kao kontinuirani proces čiji je cilj da nema cilj, osim da, kako je Džoni Racković primetio dovede do totalnog nervnog rastrojstva, Errorsmith nesputano pliva u svom univerzumu koji kreira na licu mesta. U vrtoglavom miksu namerno defektnog diskoa i pomahnitalog minimala ovaj berlinski laptop čarobnjak spaja primitivnu silinu i futurističku preciznost, sve vreme nesmanjenom žestinom ispaljujući rafale koji se brutalno zakucavaju u dabu. Njegov nastup nigde ne počinje niti se igde završava.
Suptilno i manje suptilno narušavanje nervnog sistema viđeno je i na dve Dis-patch žurke. Prvo na Bass F(r)iction žuru (17. oktobar), na duboko atmosferičnoj zvučnoj gozbi u napuštenom bioskopu City Academic, na kojoj je poslužen švedski sto dabstep zvuka sa začinima Kingstona i Krojdona u rasponu od skrivenih struja Black Arka i Blood and Firea do razbijenih sintaksi detroitskog zvuka (izvrsni Sima iz BYSS solo izdanju kao Piece Of Shh..., odlični 2562 i Deadbeat).
Drugi put se to desilo na zabavi Hard On the Wax (18. oktobar) održanoj u unutrašnjosti broda Šikara kada je recept sa prethodne žurke - prošlost kao karta za budućnost i doslovno dobio na značaju u trenucima kada je zbog nestanka struje prisutne na vrlo efektan način zabavljao Robert Henke (Monolake) puštajući muziku sa zvučnika svog laptopa.
Kao odličan kontrapunkt varezeovskom fiziološkom udaru iz Sava Centra mogu se navesti nastupi iz Rexa sa tematske večeri Rhythm Space (16. oktobar). Mark Nelson, tvorac kultnog projekta Pan-American (jezički i stilski lanac asocijacija mi govori da bi bilo lepo na Dis-patchu videti i Pan-sonic) melanholični karakter prošaran tonovima sete udružuje sa geometrijom elektronsko jezika u permanentno hladnoj meditaciji koja na trenutke zvuči kao košmar u snu ili HD na javi.
Pre njega i Martina Brandlmajera, na početku večeri projekat Nemeth je izazvao ovacije publike. Nastup ovog trija počinje polako zvukovima koji podsećaju na šum utišan do čujnosti glogotanja slavine da bi nedugo zatim eksplodirali u siloviti veliki prasak gitarske razbludnosti. Sjajna unutarnja montaža ovog nastupa stvara sinematični zov (uostalom izvedene kompozicije su i stvarane za kratke i eksperimentalne filmove) koji čini nevidljivo vidljivim ili možda pre pokazuje svu nevidljivu nevidljivost nevidljivog.
Interesantna su bila i dva nastupa sa zatvaranja festivala u Rexu 20.oktobra.
S jedne strane džezerski razuzdani Morgan Pakard, a s druge Autistic Doughters kao mestimično hladna niljangovska meditacija o duhovima mrtvih, s tim što ovde za razliku od Janga svaku eventualni afektivnost zamenjuje repetitivnost.
Posebna zanimljivost sedmog Dis-patcha bio je poseban program prigodno nazvan Kid s Patch (Dečiji kulturni centar, 12. oktobar). Baš kao što su na ovogodišnjem BITEF-u bebe od šest do dvanaest meseci bile u prilici da gledaju interaktivnu predstavu Bejbi drama namenjenu njima i njihovim roditeljima tako su na ovogodišnjem Dis-patchu naši najmlađi sugrađani imali svoj dan. Oni su uz pomoć Belgrade Philhamechanic Youth Orchestra, Staalplat Soundsystema i Luke Toyboya bili u jedinstvenoj prilici da nauče kako da prave muzičke instrumente i kako da svojim game-padovima udahnu nov muzički život. Ne treba izgubiti iz vida podatak da bebe imaju bolji sluh od dirigenta simfonijskog orkestra i da su zbog bolje prilagodljivosti svog mozga, izraženog u moći učenje jezika, bebe sa sedam meseci građani sveta (mogu naučiti bilo koji jezik), a sa jedanaest specijalisti za određeni jezik. U ovom kontekstu jasno je kolika je pedagoška funkcija programa sa BITEF-a i Dis-patcha, a koliko su pogubne bile ne tako davne odluke jedne nestašne partijske princeze, koja je za svog ministrovanja htela da decu oslobodi i od stranih jezika i od kompjutera i da pride kaže Ćao Darvinu.
Kad se podvuče crta ostaje utisak da su pojedini nastupi na sedmom izdanju Dis-patch festivala delovali kao da su ostali ukočeni u katatoničnoj uniformnosti (Rashim), neki su ostali na nivou predjela, a neki su svojom statikom i introspektivnim refleksijama makar na kratko činili mogućom transgresiju histeričnog mas-medijskog totalitarizma (Tomas Kuner, Feedback Society, Teleosystems, Optical Machines).
Jednom je zakazala i tehnika (prilikom projekcije filma Totally Wired, srećom pa je nevezano za festival usledilo sanjarenje na talasu psihodelične ekstaze na koncertu Animal Collective, a i organizatori su obećali da će do kraja godine upriličiti besplatnu projekciju filma), ali je organizacija sveukupno bila prvoklasna, posebno prevoz do žurke u bioskopu City Academic.
Pojedine greške su čak i dobrodošle kao iskorak iz svakodnevnog mehaničkog stanja stvari. Onih stvari koje ipak ne mogu izbegnuti scenario neizvesnosti i slučajnosti.
Naposletku, naši životi se, danas, gotovo kao u kvantnoj teoriji, odvijaju u neizvesnosti, a nama ništa drugo ne preostaje nego da pokušamo da se nosimo sa time. U takvom globalnom ambijentu festival Dis-patch se ustoličio kao kaleidoskopski saundtrek za savremeno decentrirano Jastvo. Nadamo se da će to i ostati uz dovoljno neizvesnosti i nepredvidljivosti i u svojim narednim izdanjima.
