Izvor: Politika, 01.Okt.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dirigenti slomljenih krila
Roždenstvenski koji se neočekivano okrenuo i preuzeo ulogu glumca-naratora, dirigovao i pričao o caru Ivanu Groznom, Nikolaj Cnajder, violinista svetskog glasa, koji je za pultom izgledao kao elegantni vaterpolista u smokingu koji je posebnu pažnju poklanjao dinamici, ali kome je suština negde izmicala – samo su deo atmosfere na 160 događaja ovogodišnje gala muzičke smotre
Specijalno za Politiku iz Bukurešta
Pitanje koje se često čuje, gde je u Bukureštu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << centar, nije se postavljalo ovih dana. Bio je tačno u trouglu između dve koncertne sale, Ateneum i Kongresne, i jedne ogromne ulične bine. U salama su se održavali „normalni“ koncerti, a u pauzi između koncerata – ako je pauze ikad bilo – u šator-bini su svirali neki drugi muzičari, besplatno za publiku koja je dolazila i odlazila, sedeći na toplom septembarskom suncu.
Festival Enesku (1 - 25. septembar 2011) se već smatra brendom. Spretni umetnički direktor festivala, kroz moto festivala, tvrdi da „magija postoji“, unapred već oštro optužen za nedostatak koncepcije (zvuči nekako poznato!), i tom formulom pokušava da spoji jedno savršeno nespojivo programsko tkivo. Zar je uopšte moguće tematski spojiti 160 različitih događaja koliko ove godine broji Festival Enesku, od čega su 90 koncerti, a ostalo druge manifestacije, i na kome nastupa 100 solista i 65 ansambala, uglavnom vrhunskog svetskog renomea.
Evo nekih: Bečka i Izraelska filhar-monija, Francuski nacionalni i Londonski simfonijski orkestar, Štackapele Berlin, orkestar Santa Čečilija, Orkestar pozorišta Marinski, Kraljevska filharmonija iz Liverpula, Filharmonijski orkestar iz Haga, Mađarska filharmonija, Gubelkijan simfonijski orkestar, Sent Martin in the Fields, Kamerata Salcburg, Kremerata Baltika, orkestar The Age of Enlightement, Amsterdamski barokni orkestar, holandski Tonkünstler orkestar.
Uz ove ansamble dirigenti Zubin Mehta, Danijel Gati, Valerij Gergijev, Zoltan Kočiš, Nikolaj Cnajder, Gidon Kemer, Genadij Roždenstvenski, Vasilij Petrenko, Trevor Pinkok, i u velikoj srazmeri domaći ansambli kao što su Filharmonija Enesku, i filharmonijski orkestri iz gradova: Kluž, Temišvar, Arad, Sibiju, Targu Mureš, Krajova... Tu su i koncerti iz serije World music, druga serija posvećena muzici 20. i 21 veka, opere, baleti, kamerna, solistička... I naravno, koncerti u drugim gradovima Rumunije.
Orlovske ruke Gergijeva
Osim neuhvatljive i nedokazive magije ipak postoji jedno opipljivo uže koje sve ovo snažno uvezuje – a to je stalno prisutna muzika Đorđa Eneskua, rumunske kulturne ikone, čije izvođenje je uslov za učešće na festivalu. Možda i nije uslov, ali tako izgleda jer svaki solista, ansambl i orkestar ima na programu po jednu njegovu kompoziciju.
U danima prezasićenim muzikom, teško je izdvojiti šta je vest a šta nije. Da li je vest da su današnji veliki orkestri toliko dobri da kao da „sviraju sami“? Ipak, da nije sasvim tako pokazalo se na jednom od dva koncerta Londonskih sinfoničara kojima je dirigovao Nikolaj Cnajder, donedavno „samo“ izvanredan violinista svetskog glasa. Sada, za pultom, izgledao je kao elegantni vaterpolista u smokingu koji je posebnu pažnju poklanjao dinamici, ali kome je suština negde izmicala. Kada je LSO u pitanju, ovo jeste vest, mada ne baš najbolja.
U stvari, više dana festivala je trebalo da prođe pre nego što se publika, sve više zahtevna i osetljiva, stvarno naježila, a nekome u sali se zamaglile oči. To se desilo onda kada se nad svoj orkestar Marinskog teatra nadvio i podigao svoje orlovske ruke Valerij Abisalovič Gergijev, kriv, napet, nagnut napred, s pokretima ružno/lepim, s raširenim rukama kao polomljenim krilima ptice i dlanovima i prstima koji kao da trepere.
Od prvog tona Vagnerove uvertire za Tanhojzera osetilo se strujanje i trajalo je do poslednjeg tona Štrausove simfonijske poe-me Život heroja. U sredini programa stajala je jedinstvena partitu-ra Prometeja Aleksandra Skrjabina koja je dobila rafiniranu i moćnu interpretaciju Aleksandra Toradzea za klavirom. Drugo veče Marinskog počelo je Ščedrinom. Furioznom, duhovitom, ironičnom, bravuroznom, vratolomnom, raskošnom i pomalo šašavom kompozicijom pod naslovom Naughty Limericks, a završilo sa Slikama sa izložbe Modesta Musorgskog. „Slike“ su bile i nešto brže i nešto sporije, nešto tiše i nešto moćnije, nešto nežnije i nešto začudnije nego što ste ih ikad čuli. Tek kad čujete veliko izvođenje shvatite koliko ima sitne i krupne prašine u drugim izvođenjima. Ko nije čuo Gergijeva nije čuo ovo raskošno delo Musorgskog i Ravela.
Nešto sasvim posebno se dogodilo na koncertu rumunske Filharmonije Enesku iz Bukurešta i gosta dirigenta, 83-godišnjeg Ge-nadija Roždenstvenskog. Kantatu „Ivan Grozni“, Roždenstvenski je dirigovao škrtim ali efikasnim pokretima a onda se, za publiku neočekivano, okrenuo i preuzeo ulogu glumca-naratora. Celim to-kom kompozicije smenjivao je svoje dve uloge, dirigovao je i pričao o caru Ivanu Groznom, dozirano i bez nepotrebnog preterivanja. Ali, kako je kompozicija odmicala, tako je publika postajala nervo-zna na poveliku dozu ruske imperijalne istorije. Reakcija je bila „složena“ tako da je na kraju dirigent Roždestvenski dobio zaslu-ženi aplauz, no ni Prokofjev, ni glumac Roždenstvenski, a ponajmanje sama ličnost Ivana Groznog – nisu.
„Loengrin“ Riharda Vagnera bila je prva od više festivalskih premijera Bukureštanske opere. Istakli su se gosti pevači, Jo-han Bota u ulozi Loengrina i Petra Lang kao Ortrud, a na čelu ce-log ansambla čvrsto je stajao Kristijan Mandeal, čiji su orkestar i pogotovo hor besprekorno i bez popuštanja u kvalitetu izveli ovu zahtevnu partituru.
Rusi su u modi
Sledeća premijera u operi bila je još jedna nova postavka Eneskuovog „Edipa“. Iako ovo delo nije na rumunskom već na francuskom, iako nema nacionalnu tematiku već antičku, ono ipak predstavlja zastavu rumunske nacionalne muzičke kulture, a krcata dvorana zahtevnih slušalaca dobro je ocenila mladog dirigenta Tiberiju Soare.
Moglo bi se još ponešto reći o publici. Njoj, publici, posebnu pažnju privlači dolazak ansambla Sveti Martin u poljima sa Marej Perajom u ulozi soliste i dirigenta kada su izvedena dela Mocarta, Hajdna i Hendla. Ovog Mocarta, sviranog i dirigovanog – nekog prosto idealnog Mocarta, nemoguće je opisati. Ipak, oduše-vljenje publike je takvo da se aplauz preliva kao pivska pena preko ivica pune čaše. Ali Peraja nije jedini na koga publika prestonice ovako reaguje.
Još veći i luđi aplauz dobio je Danijel Barenboim sa Štac-kapelom Belin, čak i pre nego što je seo da odsvira/oddiriguje svoja dva Mocartova koncerta, u dve večeri. I pored ubedljivosti reak-cije publike, pitam se i dalje u čemu je „tajna veza“ tog obožavanja. Ako je do muzike – iako je nezahvalno porediti – Peraja i Barenboim su u nekoliko dana radili isto: svirali i dirigovali Mocarta, a razlika je bila u tome što su biserne ogrlice Mocartovih notnih nizova bile nekako muževnije, modernije i više „operske“ pod prstima drugog.
Ruski programi su ove godine u modi. Mehta je sa Izraelcima cele večeri izvodio Čajkovskog i to nije bilo previše publici koja, kao svuda u svetu ovih godina, sve više voli da sluša „stare do-bre arije“. Uz soliste, Vadima Rjepina, Jefima Bronfmana, Alekseja Volodina, Midori, Borisa Berezovskog, Han Na Čang, Denisa Macujeva... orkestri su uglavnom svirali stara, dobro poznata dela kla-sične literature. I za to bili bogato nagrađeni. Iako nije došao na kraj festivala, drugi koncert Izraelske filharmonije kulmini-rao je Petom simfonijom Gustava Malera. U tom trenutku, Festival Enesku kao da je doticao nebo, a Mehta, muzički Zevs, mirno je nad-gledao kako se tokom više od jednog sata stvara čista muzička esencija.
Tamo gde se program ipak malo odmicao od klasike prošlih vekova, od baroka do romantizma – bili su ili oni iz serije Enesku i njegovi savremenici ili nastupi poput Tonkünstler orkestra kada su pevač „visokog glasa“ Ijan Bostridž i mecosopran Anđelika Kiršlager izvodili dela Britna, Kurta Vajla i Grubera; ili pak koncert ansambla Rumunski duvači koji su svirali Koplanda, Stravinskog i Hindemita – dakle klasike XX veka.
Zrno lične soli
Ako se uporedi sa prethodnim edicijama Festivala Enesku, ovog puta muzika 21. veka i savremeno stvaralaštvo uopšte, nisu bili getoizirani u prvoj nedelji festivala, već su savremena dela bila rasuta celom dužinom manifestacije. Najveći deo programa 21. vek – Enesku i njegovi savremenici doneli su domaći ansambli: Profil, Hiperion, kvartet Florilegijum, Muzika Nova. Oni su, pored inostranih, izvodili dela Dana Dedijua, Vlada Ulpijua, Mikaele Vozganijan, Mirijam Marbe, Sorina Lereskua i, uz mnoge druge i jednog najvećih živih rumunskih kompozitora, Oktavijana Nemeskua.
U ovu grupu koncerata spada i nastup švedskog Kamernog ansambla N koji je u program uključio i dva rumunska kompozitorska imena. Dela Karmen Karneči i Dojne Rotaru imale su „zrno lične soli“, ali ono što je svima bilo zajedničko jeste besprekorno iz-vođenje ansambla. Izgledali su kao da su tu slučajno, a zapravo je sve bilo namerno. Namerno a nadahnuto zvučao je koncert trija Kontrast u kome sviraju sasvim izuzetni flautista Jonuc Bogdan Štefanesku, pijanista Sorin Petresku i perkusionista Doru Roman.
Ukupno, ovih dana niko iz prepunih dvorana nije zažalio što je bio u sali a ne na septembarskom suncu.
Ovaj izveštaj dotakao je tek jedan manji deo događaja sa Festivala Enesku, festivala koji prati misterija finansijske snage kojom raspolaže. Jer muzička gozba je bila ogromna, a posle toliko muzike čovek oseća razne posledice. Jedna od njih je da razmišlja o koječemu. Na primer, o cvećari. Najbliža cvećara u mom komšiluku dobila je novo ruho. Odjednom je postala fensi.
Crni tapeti, crne fotelje, „srebro“. Novi dizajn prostora je dopunjen i posebnim stil-skim ukrasom: knjigama. Knjige, preseljene sa bibliotečkih polica na one cvećarske, počinju da glume same sebe. Nekad je cveće bilo ukras, a knjige sadržaj, a sada kao da su uloge promenjene pa su knjige tu da budu ukras hibridnim ružama bez mirisa koje su postale „suština“.
Da li je tako i sa muzikom? Da li i ona postaje pomalo ukras, kulisa samoj sebi?
Ili je to razmišljanje posledica prevelike količine muzičke raskoši?
Ivana Stefanović
objavljeno: 01.10.2011.
