Izvor: Politika, 25.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dirigent sa gudalom
Istaknuti violinista, koncertmajstor u poznatim orkestrima i profesor, kaže da je London, gde mu je stalna adresa, grad u kome muzičar ne stiže da se dosađuje
GORDAN NIKOLIĆ
Ovog meseca, za nepunu nedelju dana, istaknuti violinista Gordan Nikolić, čije je mesto boravka London, tri puta je izlazio pred beogradsku publiku. Sva tri puta na Kolarcu. Retko se to desi. Prvim koncertom bivši i sadašnji đaci Škole za muzičke talente u Ćupriji obeležili su 35 godina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njenog postojanja, a usledila su još dva – sa Gudačima Sv. Đorđa i sa Beogradskom filharmonijom. Oba pod umetničkim vođstvom Gordana Nikolića. Iz Beogradske filharmonije su ovaj poslednji, bez dirigenta, najavili kao svoj najekskluzivniji koncert u tekućoj sezoni.
Pratili smo deo živopisne probe ovog orkestra sa „vođom” iz Londona i razgovarali sa umetnikom čija priča uglavnom izbegava klišee. Sin prosvetnih radnika rođen je u Brusu, podno Kopaonika. Posle su se selili u Kruševac, pa Beograd, a on u svojoj osmoj godini u pomenutu školu u Ćupriji. Njegova majka predavala je muzičko, otac filozofiju, dok je sin očigledno sve to spajao u sebi. Mlad je otišao i na školovanje u Bazel (Švajcarska). I tako je izrastao muzičar koji će voditi orkestre kakvi su Londonski simfonijski, Amsterdamski kamerni, naši Gudači Sv. Đorđa... Danas je i sam profesor na londonskom Kraljevskom muzičkom koledžu.
Hajde da se malo vratimo u prošlost, tamo gde je Ćuprija, taj važan most preko koga su mladi, talentovani prelazili u veliki svet muzike... Kako je Vi pamtite?
To je značajno mesto u mojoj biografiji. Šest godina proveo sam tamo gde vas nauče i kako se duboko voli muzika. Gotovo biološki, organski. Takve institucije danas su retke u svetu. Moje detinjstvo u Ćupriji bilo je i fudbal, i košarka, i devojke... Tamo smo učeni i da ne pokazujemo zavist jedni prema drugima, da podržimo onog koji nešto divno odsvira i da zajedno uživamo u lepoti muzike. To su znanja koja mnogo vrede.
Sa takvim „ulogom” vi ste se zaputili u svet... ?
Bilo mi 16 godine kad sam otišao u Švajcarsku na studije kod izvanrednog violiniste i pedagoga Kantarova. Za mene je velika sreća biti kod takvog profesora i čoveka, koji je ohrabrivao moju potrebu za slobodom. On mi je pomogao da u muzici tražim sebe. Pod plaštom znanja i pravila sloboda se lako izgubi, u strahu od raznih životnih rizika umetnik se iza toga sakrije i na kraju više ne zna ko je. Srećem, muzika je veća od svega toga. Ne može čovek ni da uči muziku, da objašnjava kakva ona treba da bude, a da ne uspeva da čuje ono što zazvoni u čoveku i da to osvetli.
Vodite orkestar bez dirigenta. Kakva su vaša iskustva sa tim brodom bez kapetana?
Dugo to radim. Najvažnije je da cela grupa nauči kako da sluša delo. Ne na parče i detalj, mora celina da se sluša, i to kolektivno. Uostalom, mislim da tako treba raditi i kada je dirigent tu. Po meni, treba imati na umu da u svakom pravom muzičaru postoji nekakva Ali-Babina pećina sa dragocenostima i to bogatstvo mora da izađe na videlo. Problem je što živimo u vremenu u kome caruje tržište. A svaki događaj mora biti jedinstven. U protivnom, mi možemo smiriti slušaoca, ali ne i uzbuditi, uzdrmati. Mi smo kao nekakav sedativ. Jednom je Rilke svom čitaocu, koji se požalio kako ga njegovi stihovi bacaju u depresiju, rekao: „Nemoj to nizvodno da čitaš, to treba uzvodno da se čita”. Nije lako povezati neke stvari. Tako vam je i sa muzikom. Ona može biti više od sedativa i terapije ako prema njoj pravi odnos imaju i izvođači i slušaoci. Onda ih ona može sve uzdignuti, uzvisiti.
Kako vidite muzičku situaciju u Srbiji?
Pre tri godine, posle dve decenije, došao sam u Srbiju. Prijatno me je iznenadila muzikalnost kojom sam ovde okružen, entuzijazam koji je jedinstven, kao i pozitivnim naivnim i širokogrudim odnosom prema muzici. To su divna iznenađenja da prosto i ne umem to osećanje da izrazim. Lepe reči imam i za našu publiku koja je otvorena, zna da prima, nema ničeg snobovskog u sebi, već pokazuje istinsku potrebu za lepotom. A upravo to je i rodilo muziku.
Dugo vas ovde nije bilo. Koliko je naša muzika bila u vašim ušima?
Iskreno, ja je nikad nisam dovoljno upoznao, a u svetu ona je uglavnom nepoznata. Čak i meni koji sam Srbin. Zato sa Gudačima Sv. Đorđa imam u vidu jedan program srpske muzike. Već pravimo malu kolekciju dela. To je dugoročan projekat kojim bismo pre svega obuhvatili dela koja su, iz ovih ili onih razloga, nepravedno zapostavljena. Ono što je takođe važno: naša muzika nije ni najbolje snimljena. I o tome mislimo.
Londonska muzička scena – šta je sve to danas?
To je jedna izuzetna, stručna i motivisana velika grupa ljudi koji rade posao na visokom nivou, premda ponekad bez dovoljnog razumevanja izvan Engleske. I pedagogija im je posebna. Bace ti violinu u ruke, malo vas nauče i već vas teraju u orkestar da svirate Četvrtu simfoniju Čajkovskog. Niko kao oni ne misli toliko na budućnost i na dugi rok planiraju visok kvalitet. To je postepeni put do suštine neke muzike i ličnosti kompozitora. Takvi su im orkestri. Praktičnost u njihovom razmišljanju je u prvom planu, što ima i svoje nedostatke. Ja sam lično zadovoljan, tamo čovek ne stiže da se dosađuje.
Vaša druga ljubav su knjige... ?
Ne, one su moja prva ljubav, jer čitam od svoje treće godine i nikad nisam prestao. Mene u muzici najviše interesuju ljudi. Volim da kroz dela upoznajem one koji su ih stvorili. Tako je i sa piscima. Meni glupo zvuči kada čujem da je neko „pročitao Dostojevskog”. Svako čitanje istog je, u stvari, nešto drugo, novo. Tako vam je i sa muzikom. Dostojevski, Servantes, Puškin, Rable, neki filozofi... To su one stranice koje su meni najbliže. Taj doživljaj koji mi pruže vodi me i ka pravom čitanju muzike. Uostalom, i kompozitori notama ispisuju svoje živote.
M. Šehović
[objavljeno: 26/03/2008.]
