Izvor: B92, 07.Nov.2013, 15:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dino Mustafić: Na Balkanu su večni samo Apisi
Jedan od najuspešnijih balkanskih pozorišnih reditelja i direktor uglednog i dugovečnog festivala MESS, Sarajlija Dino Mustafić, režiraće novu dramu Biljane Srbljanović "Mali mi je ovaj grob", koja se bavi Gavrilom Principom i Mladom Bosnom.
Biljana Srbljanović - „Mali mi je ovaj grob“, drama u dva dela
Izdavač: Samizdat B92
Edicija "Busola", knjiga 82
beletristika, 2013, F: 20 cm, S: 158, meki povez
latinica, ISBN >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << 978-86-7963-384-2
cena 486,00 dinara (sa PDV-om)
Novu knjigu možete poručiti ovde.
Mustafić je sa Jelenom Paligorić razgovarao o Sarajevskom atentatu, jugoslovenskom identitetu, vladajućoj koaliciji u Srbiji i nedostatku prave opozicije svuda na Balkanu
Dino Mustafić, sarajevski pozorišni reditelj, režiraće novu dramu Biljane Srbljanović. "Mali mi je ovaj grob". Koprodukcija između Beograda i Sarajeva uskoro će imati svoju premijeru u ova dva grada. Mustafić je direktor pozorišnog festivala MESS, profesor na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu... Sad režira u Mariboru, a sledeća stanica je Beograd. Nedeljnik je s Dinom Mustafićem razgovarao o Gavrilu Principu, obeležavanju stogodišnjice atentata, pozorištu, Jugoslaviji, politici...
Režirali ste u Jugoslovenskom dramskom pozorištu predstavu " Rođeni u YU", koja se na jedan dokumentaristički način bavi zemljom koja se raspala. Kakav odnos sad imate prema toj temi, naročito nakon smrti možda i poslednjeg simbola Jugoslavije, Jovanke Broz?
Za mene je Jugoslavija moje identitetsko ogledalo koje se ne idealizuje, to je prostor mog sećanja, detinstva i odrastanja, prvih spoznaja o životu. Odgojen sam na jugoslovenskoj književnosti, muzici i filmovima. Možda i jesmo živeli utopiju koja se odlikovala time što se i ostvarila. Voleo sam Jugu kao kulturnu činjenicu, njenu geografiju i multikulturnu simbiozu, njene boje i mirise, ali nisam voleo ideologiju koja je silom pokušavala da odlučuje o sudbinama ljudi i naroda. Potkraj devedesetih ta ideologija je "evoluirala" u stare nacionalne mržnje, ugnjetavanje manjina,diskriminacuju različitosti. Pristupilo se sistematski ubijanju ideje jugoslovenstva kao političke i kulturološke zablude, uživalo se u ratu koji je razarao sve tragove prisutnosti drugog i drugačijeg, dokazivalo se kolika je "nastranost" nekadašnje bratstvo naroda u socijalizmu. Međutim, sve je to nedovoljno da bi se shvatilo ono što je rat doneo: užas i stradanje žrtava, sumrak pameti i stid, s druge strane - krvavi pir nacionalista. Posle svega i dalje mislim da nacionalisti nisu uspeli da demontiraju i razore južnoslovenski kulturni model, jer su se stvari brzo na kulturnom planu regenerisale. Nije moguće pokidati prirodno tkivo, upućenost jednih na druge, još uvek imamo više toga zajedničkog nego različitog, u pozitivnom i negativnom smislu.
Počinjete rad na predstavi "Mali mi je ovaj grob". Da li vam je lakše što taj komad režirate u Beogradu nego u Sarajevu, mestu događaja, gde u muzeju i dalje postoje pantalone i torba Gavrila Principa...
Želim istaći da je Biljana Srbljanović napisala jednu od boljih drama na južnoslovenskim jezicima koju sam pročitao u životu. Istorija i sudbina su neumoljive za Balkance, privezuju nas za grobove i uspomene, stavljaju u poziciju stalnog preispitivanja, situaciju nacionalne dužnosti i nužnosti suprotstavljanja stvarnosti. Umetnost ne zanima istorijski fakat, već ljudska sudbina, strahovi i nadanja, poput Mladobosanaca koji se nisu mirili sa zatečenim svetom, želeli su da ga menjaju, sanjali su slobodu južnoslovenskih naroda. Kad sam čitao tekst, mogao sam da čujem lupanje srca tih klinaca, jer su imali svoju utopiju i ostali joj verni, pravedni u svojoj nakani, ali su nosili sa sobom i dilemu, sigurnost i sumnju, mir i iskušenja, naposletku, greh i kaznu za učinjeno. Ovo nije ni politička, niti istorijska drama, već je angažovana, jer vodi i prema našoj stvarnosti koju prepoznajemo, dok njen umetnički jezik postavlja pitanja etičke prirode koja uznemiruju i koja se pamte. A oni koji se pamte nikad nisu usamljeni, zato će ova drama imati važno mesto u istoriji južnoslovenske drame. Imaće svoju beogradsku premijernu izvedbu u martu sledeće godine, a potom i sarajevsku, gde će se takođe odvijati jedan deo pozorišnog procesa tokom proba i rada na predstavi.
U drami ima jedna rečenica koju izgovara Gavrilo - "Kad tako pljuješ na gore, sve se to samo tebi vraća." Da li je to ono što nas proganja?
Istorija nam se ponavlja kao refren, dolazi periodično, uvek s istim glasovima i ritmom koji zaglušuje disonantne tonove razuma i slobode. Gde je ta nevidljiva granica koju izgube narodi na Balkanu i poremete pameću, uronivši u mrak lažnih ideologija, "ideološkog zagađenja", fanatizma i primitivizma?! Odjednom počnete da primećujete kako se ljudi oko vas menjaju, postaju nacionalisti, šovinisti, jer upadaju među zupčanike istorijske mašinerije kad je važno biti deo gomile, rulje. Malo je onih koji odole zapevati takav refren, jer im se ne sviđa ta melodija, koji sačuvaju pronicljivost i distancu, objektivnost i kritičnost. Ovaj naš prostor još se nije uspeo politički emancipovati, jer sve dok se deklarisani konzervativni intelektualci budu pretvarali u desničarske fanatike, slično kao što se "progresivni humanisti" budu pretvarali u vulgarne i primitivne socijaldemokrate, neće biti sreće na Balkanu.
Da li smo od istorije - čak i ako početak iste lociramo u danu Sarajevskog atentanta - nešto naučili?
Ne, jer mi istoriju krivotvorimo, nama je već i bliska prošlost iz devedesetih iščezla iz društvene svesti o učinjenom, a kamoli atentat s početka 20. veka. Mi istoriju filtriramo kroz vladajući politički diskurs, izvlačimo je iz konteksta i oblačimo je u epohu koja je nama potrebna za dnevnopolitička prepucavanja i poene. Kod nas ljudi privatno savladavaju prošlost, kroz porodična sel ili emotivni album pamćenja. Upravo zbog toga mnoga deca niti unuci neće ni čuti priče o grehovima svojih očeva, jer će to uvek biti orkestrirano kod onih drugih. Nažalost, ono što pamte žrtve nema mesta u zvaničnom političkom pamćenju, jer kod nas nisu dobili svoj prostor kroz javna priznanja, prikazivanja i komunikaciju.
Apis, kao lik u drami, "podli je ker", kako ga autorka u didaskaliji opisuje. On je koljač mladosti, beskrupulozni čovek. Takvih u balkanskoj istoriji ima previše. Ko su danas Apisi i šta da uradimo da nam se ne ponove?
Da prestanemo lagati sebe, da usvojimo apsolutne vrednosti kao što su istina, pravednost, saosećajnost i lepota spram kulture srdžbe koja ljude tretira kao žrtvenu janjad, gde su konformizam i politička prizemnost raj za učene podlace, obučene da lažu i izvrću činjenice. Kontekst u kojem Apisi večito mogu da preživljavaju jesu društva koja su poharana krizama, koja ništa nisu naučila iz svoje istorije, to su ona društva koja slave svoja posrnuća kao pobede, koja ne uviđaju koliko su u tom istorijskom vremenu bila daleko od svega razumnog i moralnog.
Koliko pratite srpsku dnevnu politiku? U ovom trenutku sve bitne odluke u Srbiji donosi jedan čovek, Aleksandar Vučić, dok mu rejting kod građana skače iz dana u dan...
Vučić bi želeo da je srpski Robespjer, pa je pomalo i groteskno smešan u toj roli. Ja mu ne mogu verovati, jer imam manu da dobro pamtim, tako da znam šta je govorio i mislio devedesetih. Stoga ne prihvatam njegove "demokratske transformacije", pre bih rekao da se radi o utilitarnom političaru koji zna kako je EU lakše raditi s ljudima nečiste savesti poput njega. On će biti evropski kooperativan, i dalje će istrajavati u borbi protiv organizovanog kriminala jer zna, kao i svaki populista, da narod konačno mora videti krivca pred sobom za svoje očajno egzistencijalno stanje. Treba uvek biti oprezan s misionarima u politici, "pravednicima" koji se začas pretvore u dželate.
Građanska opcija poslednjih godinu dana u Srbiji bledi, s tendencijom da postane nevidljiva u potpunosti. Koliko je opasno živeti u političkom svetu slabe ili nepostojeće opozicije ?
Kod vas je opozicija puna potrošenih ljudi i partija, potrošenih ideja, koji su upropastili energiju promena 5. oktobra. Opozicija je većinom u zemljama na Balkanu skup samoživih i egocentričnih pojedinaca koji se takmiče za poslove i unapređenja, s malo ili bez ikakve svesti o zajedničkoj sudbini i još manje sluha za ujedinjavanje i zajedničke akcije. Ne vidim političku snagu u Srbiji ili organizaciju koja ima potencijal da podstakne svoje građane na dijalog, na uzajamno razumevanje, saradnju i solidarnost, što je sine qua non, po definiciji demokratskog života. Kapitulirala su naša društva pred argumentom nasilja, pa su ljudi povučeni u svoja privatna skloništa i nemaju potrebu da se u javnom prostoru bore za svoja građanska prava i opšta dobra. Slična je situacija u svim eks-jugoslovenskim zemljama, čak i onim koje su u EU.
Gde je umetnost u tržišnom kapitalizmu? Bila sam na MESS-u, gde pune sale nisu izostale i na vrlo modernim predstavama. Kako vidite opstanak kulture sfere u vremenu kad je sve na prodaju?
Budžetski rezovi u kulturi nisu slučajni, oni izražavaju svojevrstan prezir prema visokoj, kritičkoj kulturi. Za ovu političku oligarhiju kultura je nelagoda, dosada, bespotreban luksuz, jer je njihov duhovni horizont daljinski upravljač kojim mogu da šaltaju svoje TV kanale od rijaliti šoua do besmislene sapunice ili turbo-folk muzike. Kič je kozmetika na našoj kulturnoj sceni, nekad u boji patriotizma, nekad kao etno-maska, jer se smatra ugodnim i korisnim. Sakriva duhovnu prazninu i sugeriše laž kao nešto što ipak ima vrednost. Takav kulturni model se prema kritičkoj kulturi postavlja kao komercijalni imperativ merljiv u prodatim kartama ili ostvarenim sponzorskim ugovorima kojih nema zbog ekonomske bede i nove neprosvećene poslovne elite. Tako da kultura koja ima vrednost polako crkava na rubu gladi i siromaštva s kašičicom državne milosti. Vlast joj to daje ne zato što je voli i poštuje, već zato što uživa u sadističkom mučenju onih koji misle i stvaraju kritičku, angažovanu umetnost.
Da li bivše jugoslovenske republike imaju zaseban nacionalni identitet i kako se on neguje, formira i dekonstruiše ?
Ne vidim ništa posebno u tim identitetima, sem korupcije, provincijalne nadmenosti, cinične distance, oportunizma i neokonzervativizma. I dalje smo na Balkanu izloženi nasilju većine.
