Izvor: Politika, 05.Avg.2009, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dijalog sa brodovima i morem
Beogradski vajar Kolja Milunović predstavio se nedavno u Italiji sa tridesetak slika, crteža i osam skulptura izloženih u „Muzeju mora” u Trstu
„Brodski dijalog” naziv je izložbe crteža, slika i skulptura kojom se Nikola Kolja Milunović, beogradski vajar, predstavio tokom mesec i po dana, od 29. maja do 20. jula, u gradskom „Muzeju mora” u Trstu. Naš umetnik je u Italiji izlagao zahvaljujući tršćanskom Sekretarijatu za kulturu koji je promovisao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njegovu izložbu u organizaciji sa Srpskom crkvenom opštinom i Udruženjem za srpsku kulturu Pontes-Mostovi u Trstu.
Na vajarskoj sceni Milunović je prisutan više od četiri decenije i u tom periodu se, u kontinuitetu, bavio crtežom i slikanjem, a učestvovao je u realizaciji značajnih javnih spomenika.
O tome kako je došlo do toga da izlaže u Trstu i šta je publika u Italiji mogla da vidi, Milunović u razgovoru za „Politiku” kaže:
– Nikad do sada nisam bio u prilici da izlažem uz već postojeću postavku nekog muzeja. A, eto, dogodilo se to sada u „Muzeju mora” u Trstu. Između maketa brodova i drugih eksponata koji govore o istorijatu brodova u Italiji, postavio sam više od 30 svojih crteža i slika i osam skulptura. Zato se moja izložba i zove „Brodski dijalog”. Publika je imala priliku da vidi moja dela koja su nastajala od sedamdesetih godina do danas. A postoji mogućnost da u narednom periodu izlažem i u Veneciji.
Kolja Milunović naglašava da su dve Danice pomogle oko njegovog predstavljanja u Italiji.
– Prva, Danica Madžgalj, koja već duže živi i radi u Trstu, videla je moja dela u Beogradu i insistirala da izložbu napravimo u Trstu. A druga, Danica, Krstić, napisala je tekst za katalog. Sve se odvijalo u teškim uslovima. Sredstva za katalog i transport smo dobili zahvaljujući privatnicima, a ne našim institucijama – kaže.
Za umetnika je brod metafora čovečanstva koje je ugroženo. O tome je Brana Dimitrijević u katalogu za jednu od Milunovićevih izložbi pisao: „Kada su se polovinom osamdesetih pojavili brodovi-ministarstva, brodovi-kazamati, brodovi-agresori, iskusnog Kolje Milunovića, prekaljenog i u drugim formama umetničkog izražavanja osim likovnog, brodovi-insekti, brodovi-imperije, sa svim znacima korozije i truleži, ovlaš ali dovoljno naznačenim koliko je to dopuštao crtež, i neobično promišljen, mada prividno bezbrižan potez olovkom, malo ko je bio sklon da u tim ’orvelovskim vizijama’ sagleda buduće uporno istraživanje.”
Posebnu pažnju publike izazvao je Milunovićev rad „Iskopavanje broda ’Utopija’”.
– Ljudi u mojim delima osećaju melanholičan ton koji je važan u umetnosti. Tu nema optimizma, ljudsku rasu čekaju teške stvari; prevedite Nostradamusove psalme pa ćete videti. Zanimljivo je da je u onome što sada radim primetan put ka duhovnosti. U odnosu na umetnost, mene više svet ne interesuje, kao ni problemi koje imaju Amerikanci... Uopšte mi nije bitno šta će ljudi da kažu. Eto, niko nijednu reč nije napisao za izložbe koje sam prošle godine održao u Galeriji „Haos” u Beogradu i u Galeriji 73. Znate, nisam ja u današnjem trendu. Osim toga, ne drhtim nad tim da budem u nekom maratonu, francuskom ili američkom. Kod nas postoji jedna tužna stvar, a to je tapkanje za trendom, duhovno i misaono male likovne scene. Kad to kažem, ne mislim na umetnika već na one koji se vrte oko te scene. Za njih, sve što nije iz Pariza i Njujorka ne uvažava se. To me zabavlja, i tu sam sve bliži mentalnom stanju mog oca Mila Milunovića, koji je voleo da se ruga glupostima. A okružen sam i prijateljima, sa kojima svemu tome u društvu mogu da se narugam.
O tome šta priželjkuje posle više od četiri decenije na umetničkoj sceni i da li još o nečemu sanja, Kolja Milunović kaže:
– Želim da napravim veliki projekat, ali za to mi treba pomoć mlađih kolega. Voleo bih da to ostvarim na moru, na primer, u Veneciji. Tarner, čuveni engleski slikar, tu je boravio 1840. gde je napravio sjajne akvarele. Bio je opsednut venecijanskim suncem i bojama. Želim da taj projekat, u svakom slučaju, nastane blizu mora jer, neka mesta i gradovi imaju nešto nadrealno u sebi. Kad boravim u Provansi osećam da mogu da napravim šta god hoću. A u životu treba pokušati da se napravi podvig. Mora, takođe, da postoji i skepsa prema obilju života. Imperije su relativne, propale su mnoge civilizacije. Tih oscilacija čovek mora da bude svestan. A, gde je tu nada? U mladima koji dolaze sa fantastičnom energijom...
Na pitanje kome je dozvolio da ga uči i ko ga je oblikovao, umetnik odgovara:
– Veoma mi je žao što nisam još više razgovarao sa ocem. Ali, mnogo toga mi je rekao i Peđa Milosavljević. Ne direktno, već kao po nekoj margini ali, za mene, sasvim dovoljno. I Nikola Koka Janković mi je ukazivao na neke stvari. Vajar Toma Rosandić, koji je bio oženjen mojom babom, tetkom Mare Bogdanović, konstatovao je da ja, jednostavno, moram da budem vajar. I, tako je i bilo.
B. Lijeskić
[objavljeno: 06/08/2009]
.jpg)
