Izvor: Danas, 24.Mar.2015, 10:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dijalekti naši nasušni
Prošli put je bilo reči o dijalektima kao o zasebnim jezičkim sistemima sa svojim specifičnostima na svim nivoima jezičke strukture: fonetsko-fonološkom, morfološkom, sintaksičkom, leksičkom, semantičkom... Rečeno je da ih kao takve treba proučavati i negovati, jer su nezamenjiv izvor podataka o tradiciji i kulturi različitih govornih zajednica, ali i o tome na koje se sve načine mogu iskazati misli. 'Ajmo sad opet, pošto mnogima izgleda, sudeći po nekim komentarima čitalaca, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << nije jasno šta ćemo sa standardnim jezikom i svim onim za šta se borio naš Vuk Karadžić (i hvala im na tome, ne padaju ni meni teme s neba). Pita se jedan komentator šta da radimo "s padeži", s "gi", "gu", "iz Niš", nećemo valjda i to da negujemo. Hoćemo, jer su to upravo specifičnosti koje spominjemo i po kojima su ti govori prepoznatljivi.
Primera radi, prizrensko-timočki dijalekat u istočnoj Srbiji, koji se izdvaja zbog svojih osobina kojih nema ni u jednom drugom srpskom govoru, čuva mnogo arhaizama kao što je vokalno l, tipično za timočki kraj, gde se kaže vlk, slza, jablka, ili -l na kraju sloga koje je u drugim dijalektima prešlo u o: bil, bel, znal. Nailazi se zatim na promenjene glagolske oblike: nikog ne poznavam, otišla sam da spijem, dosađuvale smo se, sve sam uradela, ne znae se; kao i na zanimljive zameničke forme: pos toj smo si pošle, morala sam da gu isteram, da nije bio tuj drugar da me zadrži, mož bi poginula na sopstvenu žurku, nije znao koj će s nji.
Padežni sistem u ovim govorima je dosta uprošćen, sveden na nominativ i takozvani opšti padež, koji zamenjiuje sve ostale uz pomoć predloga ili bez njih: kuća na mojega brata, bez decu... Muška i ženska imena koja u drugim dijalektima imaju iste oblike u instrumentalu, kao Ivan i Ivana - s Ivanom, Aleksandar i Aleksandra - s Aleksandrom, gde zapravo razliku pravi samo postakcenatska dužina (koja je u šumadijsko-vojvođanskom i nestala), u istočnim govorima imaju različite morfološke likove: išla sam s Ivana, pričala sam s Ivanu. Ova distinkcija čini istočne govore savršenijim, jer je razlika između muške i ženske osobe nedvosmislena.
Nadalje, oni imaju samo jedan akcenat, takozvani ekspiratorni ili dinamički, koji ne odgovara nijednom od četiri standardna akcenta (nalik je kratkosilaznom, ali je kraći i jači od njega). Po pravilu ti akcenti stoje na poslednjem slogu ili na drugom s kraja reči: ovA, onAj, posvađAla, sviđAlo, otišlA...
Ovo su samo grube crte prizrensko-timočkog dijalekta, jer se i govori unutar njega međusobno dosta razlikuju, što njihovu gramatiku čini daleko složenijom. Kad govorimo o gramatici, ne mislimo nužno na standardnu, onu koju učimo u školi, jer svaki jezik, bilo normiran ili ne, ima svoj gramatički kod.
Prema tome, to "gu", "gi", "frljanje s padeži" deo je jednog jezičkog sistema i ne treba ga smatrati neispravnim ili manje vrednim, već samo drugačijim. Govornici i govornice iz dijalekatskih sredina su u kontaktu sa književnim jezikom i koriste ga tamo gde treba, ali u svojoj zajednici će pričati jezik koji su sami razvili, svoj maternji, što je njihovo apsolutno prirodno pravo. I ne postoje pravilni i nepravilni govori, postoje samo standardni i nestandardni jezički varijeteti.
