Izvor: Blic, 25.Jul.2009, 05:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Detektor laži za posetioce muzeja
Posetioci koji razgledaju eksponate na izložbi u Muzeju umetnosti u nemačkom gradiću Sent Galen trenutno učestvuju u jednom neobičnom eksperimentu. Oni, naime, bivaju priključeni na neku vrstu detektora laži koji testira njihove fizičke reakcije na umetnička dela.
Autoportret s crnim šeširom Lovisa Korinta, nemačkog umetnika s razmeđe impresionizma i ekspresionizma, naslikan 1911, s priličnim neodobravanjem gleda na ono što se odigrava u foajeu na ulazu u muzej: svi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << posetioci dobijaju crnu rukavicu na čije prste su pričvršćeni senzori. „S ovim se osećam kao na električnoj stolici”, kikoće se jedna posetiteljka.
„Muzej smo pretvorili u eksperimentalnu laboratoriju”; zaključuje Martin Trendle sa Akademije za umetnost i oblikovanje iz Bazela. Ovaj kulturolog rukovodi projektom Moušn, u kom naučnici iz različitih disciplina prvi put pokušavaju empirijski da testiraju delovanje umetnosti.
Filozofi već vekovima polaze od toga da umetnost utiče na čovekov duh i dušu. Dejstvo genijalnog umetničkog dela Imanuel Kant je nazivao „nekoristoljubivim dopadanjem”, dok je Valter Benjamin govorio o auri originala. Lepo i uzvišeno, međutim, nikad do sada nisu morali eksperimentalno da se dokazuju.
Trendle i sam pretpostavlja da ono čime se bavi za mnoge njegove kolege predstavlja „pravo bogohuljenje”. Dugo je morao da traži i direktora muzeja koji bi bio spreman da svoju instituciju otvori za ovaj istraživački projekt, koji finansira Švajcarski nacionalni fond. „Ovom izložbom idemo do granica onoga na šta jedan muzej uopšte sme da se odvaži”, kaže direktor Muzeja umetnosti u St. Galenu Roland Vespe. Činjenica je, naime, da se uređaji koje istraživači stavljaju ljubiteljima umetnosti ne uklapaju baš najbolje u muzejsku atmosferu. U pitanju je, naime, svojevrsni detektor laži koji registruje pred kojom slikom su dlanovi posetioca ovlažili, dok EKG uređaj uklopljen u rukavicu registruje otkucaje srca na svakom koraku pred eksponatima. Na taj način se za ovdašnje dobrovoljce tiho uživanje u umetnosti pretvara u svojevrsnu trku s preprekama, koju trče u naučne svrhe.
„Ljudi umetnost shvataju ozbiljno tek kad su prešli prag prave izložbene postavke”, kaže Trendle.
Zamenjujući slike, natpise ispod njih i njihov raspored, psiholozi, kulturolozi i muzejski pedagozi pokušali su da ustanove i sledeće: Da li laici umetnost opažaju drugačije od stručnjaka? Da li je ono što privlači poglede posetilaca zaista snaga pojedinačnog umetničkog dela? Ili pak na reakciju na umetnost presudno utiče prethodno znanje posmatrača, odnosno renome nekog umetnika? Da li se, drugim rečima, Moneu dive pre svega zato što je to Mone?
Rezultati ovog istraživanja, koji će biti prezentirani početkom naredne godine, mogli bi presudno da utiču na rad kustosa, muzejskih pedagoga i direktora muzeja. Direktor muzeja u St. Galenu je, na primer, želeo da zna koji su „mrtvi uglovi” u njegovoj instituciji da bi eventualno mogao da poboljša arhitektonsku koncepciju muzejskih postavki. Druge pokušaje optimalizacije direktor Vespe namerno izbegava: „Ne bi smelo doći do toga da muzej ubuduće izlaže samo dela koja izazivaju maksimalne emocionalne reakcije”, kaže on. „Na kraju krajeva, muzeji nisu robne kuće.”
Direktor muzeja u St. Galenu je, inače, zaista dokazao svoju otvorenost za različite eksperimente: između ostalog, dopustio je da ga naučnici nagovore da za izložbu koja je u toku izabere najgore delo iz zbirke svog muzeja. U pitanju je jedno delo britanskog pop-arta autora Pitera Filipsa, sa estetikom tetovaža, s motivom mrtvačke glave, za koje istraživač Trendle kaže da zaista pripada „drugorazrednoj umetnosti”. Cilj je bio da se testira i reakcija posmatrača na nekvalitetnu umetnost.
„Dovodimo u pitanje svetinje u domenu tumačenja umetničkih dela”, drsko kaže rukovodilac istraživanja. Na posletku, njegov projekat treba na empirijsku probu da stavi i Benjaminov često citirani pojam „aure originala”. U tom cilju bi najradije neko od umetničkih dela zamenio dobro izrađenom kopijom. Ako posetioci na nju budu reagovali jednako kao i na original, „moraćemo da pođemo od toga da tzv. aura umetničkog dela uopšte ne postoji”, zaključuje on.
Direktor muzeja, međutim, smatra da takva naučnička igrarija ipak ide predaleko: „Muzej kao institucija garantuje autentičnost umetničkih dela”, kaže Vespe. Uostalom, dobro izrađene kopije su danas, u eri uznapredovale tehnologije reprodukovanja, svakom dostupne preko interneta, a na naučnicima je da se dosete kako da izmere fizičke reakcije koje se eventualno odigravaju pred ekranima kućnih kompjutera.
Hladno reagovanje na „Konzervu supe” Vorhola
Nakon obilaska cele postavke, rekonstruiše se na kojim mestima se posetilac duže zadržavao, odnosno na koja dela je kognitivno ili emocionalno naročito reagovao. „Konzerva supe” Endija Vorhola ih je ostavila potpuno hladnim, objašnjava rukovodilac istraživanja Trendle, dok ih je, naprotiv, „Liberman naveo na razmišljanje”.
Iz upitnika koji se popunjava pre i posle obilaska izložbe istraživači dobijaju dodatne demografske podatke i informacije o prethodnom obrazovanju i očekivanjima posetilaca. Prikupljeni podaci kasnije mogu da se procenjuju prema različitim kriterijumima: Da li, recimo, slike pejzaža znojenje dlanova izazivaju prvenstveno kod starije gospode? Da li dela Gintera Ikera pre svega ostavljaju utisak na obrazovane ljubiteljke umetnosti? I ko uopšte gleda portret Lovisa Korinta u ulaznoj dvorani?
.jpg)
